Vratim se povremeno nekim svojim ranijim tekstovima, pa primetim da sam ogorčen. Onda se setim da sam se trudio da ne zvučim tako, pa pretpostavim koliko zapravo jesam.

Ne ulažem samo trud da se ne otkrijem, nego pokušavam da ne budem.

Posebno se trudim da ne zvučim kao #ANGRYBITCH. Celog života bežim od toga, jer tako su okarakterisali muziku na kojoj sam rastao – ‘Does she know how you told me you’ll hold me until you die, but you’re still alive…‘

Slušao sam te neke žene i pre nego sam pomirljivo bio u nezdravim odnosima čiji je je kraj izvestan, ali se odlaže – ’There’s no need to argue anymore…’

Krvario sam ostavljen i pre svog prvog pravog poljupca – ‘Words are very unnecessary, they can only do harm…’ 

OSTATAK KOLUMNE PROČITAJTE NA DIGSTER.RS