Novosti

12.08.2013.

White Lies: Izašao novi album "Big TV" White Lies
foto: www.universalmusic.rs
White Lies: Izašao novi album "Big TV"

Recenzija urednika

Kada je basista sastava White Lies, Charles Cave, u januaru ove godine u intervjuu za NME izjavio da će novo izdanje biti njihova najmelodičnija ploča do sada, nije ni malo slagao. Ovaj post – punk, sastav koji su kritičari do danas poredili sa Joy Division od danas ćemo najverovatnije pre porediti sa Killersima i solo projektom Brandona Flowersa budući da je njihov treći album, "Big TV", koji izlazi danas (12. avgust) pre na komercijalnoj liniji new wave / indie rocka ili, da im bude lakše i da ne bude da smo im izbacili punk iz žanrovskog opisa, post – punk revival. U najboljem slučaju.

Ali ne očajavjte, to ne znači da je „Big TV“ za otpis. Taman posla – pred sobom imate izuzetno solidno izdanje kom vredi dati šansu!

Numera po kojoj je album dobio ime, „Big TV“ je prva na listi od dvanaest pesama koliko ih je ukupno na ovom izdanju. Neusiljena i hitična melodija od samog starta obećava jer vam odmah postaje jasno da je iza pesama koje slede zaista ideja i inspiracija a ne ugovorna obaveza da se novi album izbaci pošto – poto. Momentalno ćete primetiti da Harry zvuči bolje nego ikada a uskoro će vas obuzeti utisak da pesmu već znate... kao da ste je već negde čuli... I to ne zato što se radi o plagijatu. Razlog je onaj drugi, daleko bolji – hit na 1.

Ako se već na prvo slušanje posvetite i tekstu (što, moram priznati, nije bio moj slučaj), vrlo verovatno ćete doživeti i još jedno prijatno iznenađenje jer Harry peva o klišeu u kom manje – više zivi kompletna moderna, urbana populacija. „I can’t work for free, I’ve got a room downtown with a bad and a big TV“ je manje – više sudbina svih nas, a ako ste čuli priču po kojoj je je album najavljen kao storija o mladom paru koji napušta provinciju i odlazi u veliki grad, onda sve dobija i dodatni smisao.

Sledi „There Goes Our Love Again“, numera koja je početkom avgusta zvanično izašla kao prvi najavni singl a koji su momci nešto ranije, sredinom juna izveli uživo na BBC Radio 1. Izbor se pokazao kao ispravan, a nakon prve dve pesme postaje definitivno jasno u kom će pravcu ići ostatak albuma i uveliko ste priviknuti na novi zvuk i taj osećaj koji će vas pratiti do kraja – da ste sve već negde čuli.

„Space i“ je na mestu broj tri i ima više ulogu da vas smiri i „opere“ od utisaka nakon prve dve pesme nego što je to numera za sebe. Bez teksta i trajanja svega 48 sekundi, "Space i" će vas lepo pripremiti za svedenu „First Time Caller“, „Mother Tongue“ i „Getting Even“ koji će vas 100% podsetiti na Depeche Mode, i to ne u lošem smislu.

Sa „Change“, tempo pada do ambijantalne uspavanke da bi nas sa „Be Your Man“ vratili na svoj siroviji i jednostavniji zvuk na koji su nas navikli tokom svoja dva prethodna izdanja. Još jedan, ovoga puta nešto duži instrumental „Space ii“ uvodi nas u završnicu albuma koja počinje sa „Tricky To Love“. I taman kad ste uz, možda previše usporen,  „Heaven Wait“ možda i pomislili da odustanete, momci će vas sa „Goldmine“ vratiti u život, prodrmati vas i pomoći vam da donesete konačni sud nakon prvog slušanja. U mom slučaju to je nedvosmisleno „dva palca gore“.

Ostavi
komentar

Povezano