Ryan Tedder već deset godina oblikuje pop scenu. Ne samo pesmama svog benda OneRepublic već i onim koje je pisao za druge. Spisak je impresivan: Bleeding Love, Burn, Do It Well, Halo, Love Somebody, Neon Lights, XO, I Want You To Know, Baby Don't Lie, Got 2 Luv U, Rumour Has It, Touch Me, Bonfire Heart, Ghost, Maps, Welcome To New York, Trust You... Na to dodajte Apologize, If I Lose Myself, Secrets... i dobićete jasnu sliku da je među najtraženijim hitoklepcima današnjice. Govorimo o bendu sa milionskih tiražima tri albuma, rekordnim streamingom pesme Counting Stars. Prešli su dalek put od trenutka kada ih je Timbaland zapazio na Myspace-u. Dolaze dok su na vrhuncu karijere.

Ali, kakav je OneRepublic kao bend uživo. Šta mogu da ponude što nemamo na snimku? Ko je njihova publika i da li vredi platiti 35e da bi bio njen deo? 

Ovo je bio relevantan buking i odličan koncert. Definicija pop roka. Mala škola onoga što je rokenrol danas. Disciplinovan, odmeren. Pametan i učen. Zašto bi išli preko trnja kad mogu utabanom stazom. OneRepublic čine momci koji su oduvek pazili na času. Bio sam na puno koncerata. Neki su mi se više dopali, ali ovaj je bio jedan od boljih. 

Oni su odlični u tome da budu prosečni. Ovo je bend koji nema za šta da se uhvatiš, i upravo je u tome caka. Dozvolili su sebi da pravom merom svega vremenom postanu relevantni. Klasičan argument one priče o tome da je za uspeh važnija upornost nego talenat. Pride, time što su osrednji u nečemu, nadoknađuju tako što su osrednji u nečemu drugom. Ryan često gubi kontrolu nad svojim glasom, ali je apsolutni sluhista i kao da je na kajmaku rastao izgovara Hvala i Dobro veče. Zach će se zadovoljiti da bude u pozadini, dok ne dođe njegovih pet minuta pa će odsvirati bespotrebni flamenko intermeco. Čovek je fan španske kulture, šta da se radi. 

Ovo su ljudi koji u svakom gradu u kojem gostuju, naprave svoj muzički studio. Stalno su na putu, što je, našaliće se, recept za njihove uspešne brakove. Neke od najvećih hitova, Tedder je napisao u avionu. Jedan čak i jeste o strahu od letenja. Budi svuda i stalno, ali gledaj svoja posla. Piši uvek i mnogo i trudi se i pokušavaj i pevaj i skači i izgubićeš kilograme ali zaraditi milione. I, uživaćeš u svom životu. To je drugi razlog za globalni uspeh ovog benda. Izgleda kao da je lako, kao da se ne trude previše. Crne farmerke i crne majice, patike koje i ja nosim. Ali, u njihovim kao da je udobnije. 

OneRepublic su jedan od najameričkih bendova ikada. Ne radi se o slici koju o Americi imamo. Nije čizburger, nego stejk. Oni su ponosni sinovi pustinje. To se vidi kroz video, ogrlice i sam naziv poslednjeg albuma Native. 

Koncert će otvoriti manje poznatom pesmom. Njihove siluete su iza zavese. Kasnije, sedeće za klavirom, pa će se na klavir popeti. Stih Fire red now it's turning blue pratiće očigledna promena svetla. Uzeće daire i trčati scenom, slikati se telefonom fana iz prvog reda, promeniti tekst pesme Good Life i reći My friends from Belgrade. Diskretna vizuelizacija postaće klasična razglednica. Pre nego što celo platno postane srpska zastava, gledaćemo Hram svetog Save, Karađorđa i golubove. Da su pri kraju turneje koja je počela pre tačno dve godine, pokazatelj je obrada bajatog hita Stay With Me. Ali će izvesti i Ezrin Budapest kao jedinu pesmu iz prošle godine koju bi Tedder voleo da je napisao. Zagrevali su nas dva dana postovima na Instagramu pa ćemo im verovati da je baš ovaj grad jedan od najlepših u kojem su ikada bili. 

OneRepublic imaju toliko radijskih hitova da u nekom trenutku postaje svejedno koji će svirati. Pevaš sa njima i sistemom eliminacije, računaš koliko još ima. Sviraju Counting Stars, sad će kraj. Sve je tako uigrano spontano. Aranžmani su tek malo drugačiji od studijskih. Bubnjar ima solo nastup. Na pauzi ide Fatboy Slim Praise You? ŠKK?! "Zašto sad ponovo sviraju Something I Need? Ah, ovo je I Lived. Gospode, sve pesme im zvuče isto." Sad je neki mešap sa Seven Nation Army. A onda finale. Alesso verzija pesme If I Loose Myself dovodi do onoga zbog čega se ide na koncerte. Da svi budu jedno. Još od kad su se pećinski ljudi okupljali oko vatre i prvi put zapevali, stalno se vraćamo tom osećaju. Kada smo u istom ritmu. Kada pripadamo. Konfete! Svetla! Glasnije! Euforija. 

U tom trenutku zaboravaljaš da je stejdž stavljen na sred Arene i da je tako prostor smanjen.Ne vide se prazne gornje tribine. Tada prestaneš da brojiš bliceve i počneš da brojiš zvezde.