Naša preporuka

15.07.2016.

foto: Marko Vuleta-Đukanov
J'aime

Kolumna Vojkana Bećira inspirisana stravičnim napadima na Francusku

Hteo sam da ostanem tamo. Malo je falilo da produžim kartu za još dva dana, jer - bilo mi je bliže kući nego što sam mislio da će biti dok sam gledao sve te filmove u kojima su glavne ulove imali La Seine, Gitanes, Serge ili bilo koji Arrondissement. Išao sam da vidim velikog Thoma Yorka, upoznao i nadolazeću Sevdalizu. Svi koncerti koje sam gledao otvorili su glad za novim. Pomislio sam da ostanem i prošetam na Eagles of Death Metal, na jedino koncertno mesto koje nisam posetio te jeseni u Parizu. 13. novembra, ipak nisam bio tamo gde je njih 130 izgubilo život, odakle se strah proširio na njih mnogo više.

Vratio sam se u svoj u Beograd prepun utisaka i odmah se našao sa prijateljicom kako bih joj iste preneo, jer je sledila njena poseta prestonici Francuske.
"Sutra kada stigneš, zapiši gde tačno da ideš na kroasan! Podlegni svim klišeima! Hoću da vidim selfie ispod tornja, kako sediš na klupi i gledaš u opalo lišće. Vrisni na koncertu Years&Years jednom i za mene! Daj koji evro sviračima u metrou i u moje ime, a popij vina toliko da progovoriš francuski!"

Te večeri dogodio se napad na Bataclan i moja prijateljica nije odletela za Francusku, a ja odbijam da se bojim povratka tamo.
Čak ni nakon stravičnih događaja od sinoć.

14. jul datum je kada se dogodio Prise de la Bastille, pa se slavi Dan Francuske republike. Kao i svuda po svetu, slavilo se i kod nas. U MH Bašti sinoć je organizovana proslava na kojoj je Ewox puštao francuske pesme za plesanje. Skupio se svet koji je previše brinuo da ih neko ne nagazi na plišane mokasine, pa sam (gle čuda!) završio na Dvasčetresčetri. Naručio sam špricer, okrenuo se ka Kalemegdanu gde je Spomenik zahvalnosti Francuskoj i rekao "A votre santé". Na putu do kuće inboks mi se napunio izveštajima iz Nice. Dogodio se još jedan teroristički napad. Ponovo je napadnut osmeh. Udarili su na proslavu. Pregazili su muziku. Isplakaću se sad i neću dozvoliti da uzmu više nego što jesu.

Biram da volim.
Zato želim da sa vama podelim nekoliko izvođača koji su tek detalji zbog kojih cenim francusku kulturu.

Camille je devojka koju možda znate kao jednu od pevačica benda Nouvelle Vague. Njena pesma Ta Douleur prva mi je rekacija na stravične vesti od sinoć.

Lescop je Mathieu Peudupin. Uživa solidan uspeh zbog muzike koju pravi, a koju najčešće nazivaju cold wave. Njegova pesma Dérangé jedna mi je od dražih ove godine.

Edith Piaf - napaćeni slavuj u telu vrapca. Najočigledniji primer kabaretske crte u francuza. Naučeni su da cigaretu pale filmski, posebno ako nisu pušači. Od da pronađu nekoga za kim će očajavati, jedino bolje umeju da pate.

Yelle stalno pokušava da nađe način da sebi bude interesantna, pa valjda zato mi nikada neće dosaditi njena kontrolisana histerija. Već deset godina spremam se da nekome u klabingu priđem stihovima kao što je Je veux te voir dans un film pornographique.

Justice je jedan od važnijih delova blog house pokreta koji je direktno oblikovao moj profil u svetu muzike - kao uživaoca i (ne)posrednog činioca. Objavili su pesmu nakon dužeg vremena. Iz ove perspektive, naziv je vrlo ironičan - Safe and Sound.

Neću u nedogled. Samo još jednog najvećeg.

Koliko je Serge Gainsbourg veliki, za života neću uspeti da pojmim. Lično mi je Bowie sa Sinatrinim šeširom, a veća namiguša od Mercurya. Njegov najprkosniji album iz 1984. godine zove se Love On The Beat. Sa nje izdvajam I'm the Boy, ali vas sećam na povod za ovonedeljnu kolumnu i skrećem pažnju na njegov čuveni citat: L'homme a créé Dieu, l'inverse reste à prouver!