Nakon boženstvene noći prošlog vikenda uz Schwabe (dozvoliću sebi da dodam „Mađioničara“) all night long party na Brodu 20/44 i ova noć je trebalo da bude nešto posebno. Još jedan all night long, ovoga puta u rukama Nenada Markovića radovao je nekolicinu beogradskih klabera koji su od subote i najavljene žurke očekivali sve samo ne ono što se odigralo nekoliko sati kasnije.

A odigralo se nešto zbog čega ja, kao urednik jednog muzičkog portala, umesto da uz kafu i doručak, dan kasnije, negde oko 13-14h zadovoljno kuckam recenziju Nenadovog seta, sedim za kompom sada u 5:13, i besno udarajući po tastaturi ne znam od čega da počnem...

Ovog vikenda je izgleda, našoj policiji bilo dosadno pa su krenuli da izlaze... po klubovima. U petak su posetili Drug§tore a noćas (negde oko 3am – bravo momci nakon upada u Drug§tore oko 1am naučili ste lekciju kad počinju beogradske žurke, za svaku pohvalu) je na red došao i naš nevini brodić.

Od jednom, normalnom posmatraču ničim izazvano, u klub je ušlo pa... da ne preteram MNOGO policajaca. Zašto? Pitate se... Pitala sam i ja – naglas, jednog od njih koji mi je stajao najbliže. „Odgovorio“ mi je tako što je stavio kažiprst preko usta i zašištao očigledno se i sam plašeći svojih kolega koji bi ako čuju da je neko postavio obično pitanje „Zašto“ uradili tačno šta? Strašno me zanima... Takve situacije me teraju u mnogo što šta a jedna od reakcija je i radoznalost. Zašto? Zašto se upada na žurku kao u bunker najcrnjeg kriminalca? Zašto neko ne može da se obrati i saopšti šta će se dešavati u narednim minutima, koliko će to trajati, sa kojim ciljem i kako treba da se ponašamo? Zašto je odabir ljudi koji su legitimisani tako uvredljivo očigledan? Zašto se zaboga ti ljudi u uniformi obraćaju nama sa „ti“ i odakle im ideja da mogu da viču na nas... I tako...

Epilog – ugasili su muziku na 15 minuta. Detaljno su pretresli Nenada Markovića i njegovu miksetu. Legitimisali su dvadesetak ljudi. Više puta su u navijačkom tonalitetu zaurlali na nas. Nisu pronašli ništa. Nisu čak, koliko sam ispratila, pronašli ni nekoga bez dokumenata pa da se na to izvuku. I otišli su... Muzika je krenula, bolje nego pre pauze ali džaba. Nema đuske nakon što ti neko „dozvoli da nastaviš“.

I možda ja i ne bih sela da pišem ovaj tekst da nije bilo nečega što sam čula na vratima, napuštajući brod. „Neka, rade ljudi svoj posao“. O da... Verovali ili ne. Ima i ljudi sa takvim stavom. E pa, brate moj po klabingu – ne rade. I ako ja to treba da ti crtam... jebem mu majku. I da se odmah razumemo – nemam ništa protiv da me uhapse ako sam uradila nešto što se ne sme i oni me uhvatili. Pretresli me i našli neku drogu – OK, privedi. Napila se i potukla sa drugom klaberkom oko nekog tipa i zavalila joj pikslu u glavu – OK, brate, privedi. Nisam imala da platim ufur na party pa sam se posvađala na vratima sa obezbeđenjem i onim što naplaćuje karte, napravila sranje i gužvu na vratima – OK, brate, privedi. Odvalila se od alkohola i droge, sela u auto, pokosila nekog tipa na Brankovom, upala u kanal ubila petoro ljudi, prebila neke gejeve na putu do kuće – OK... Ali nisam. Došla sam sa svojim prijateljima, nakon jebeno naporne radne nedelje tokom koje se trudim da zaradim platu za sebe, još par ljudi  i porez koji redovno plaćam, na retko pitomo mesto na kom ako te neko slučajno gazi dobiješ osmeh i izvinjenje, i nisu mi dozvolili da đuskam već sam doživela da se neko dere na mene. Ne – taj čovek ne radi svoj posao već uživa u demonstraciji moći i to mu se vidi na licu. To je ono sa čim ja imam problem. Što ti ljudi nekim čudom, ne liče na mene i moje prijatelje nego na huligane od kojih bi trebalo da me brane. Tako izgledaju, tako govore a tako i misle. To je moj problem. A trebalo bi da bude i tvoj.

Vidimo se sledećeg vikenda.