Gibonni koji peva na engleskom je iznenađenje samo za one koji ne poznaju najbolje opus ovog genija iz Splita. Ne samo da je odavno na koncertima počeo da izvodi genijalne aranžmane u kojima su delovi pesama bili prepevani na engleskom nego je ovo i najlogičniji sledeći korak za jednog ovako kvalitetnog autora koji je odavno kvalitetom zvuka i popularnošću pregazio granice Hrvatske i regiona. Iako i on sam u šali, projekat „20th Century Man“ naziva ludošću, ovaj album je daleko od toga. Naprotiv, mi bismo rekli da se radi o manifestu zrelosti.

Album otvara „Hey Crow“, snažan i pomalo mračan singl u kom Gibonni metaforično postavlja niz suštinskih pitanja opevajući neverovatnu istoriju ljudskog roda. Fascinira činjenica da ćete nakon bukvalno jednog jedinog takta znati da se radi o Gibonniu iako uvodna numera a i čitav album donose mnoge novitete koje od njega prvi put čujemo. Sledi „Hide The Mirror“ u daleko smirenijem tempu koji, ako smemo da damo hrabro poređenje, podseća na Whitesnake iz najboljih dana. Sa „Broken Finger“ tempo se za još jednu nijansu smiruje a Gibonni je na svom, dobro poznatom terenu na kom ostaje i sa sledećom, četvrtom po redu numerom „My Cloud“. Naslovna pesma „20th Century Man“ je simpatična oda zdravom roku osamdesetih za koje Gibonni kaže da su ga zgrabile toliko jako da je i danas „zaglavljen“ o ovoj dekadi. Naravno, on se samo tako (možda) oseća, ali ako sudimo prema muzici koju pravi godinama unazad pre možemo reći da ide barem nekoliko godina ispred svog vremena. „Kids In Uniform“ je možda najprijatnije (od svih prijatnih) iznenađenja na ovom izdanju. Inteligentan, angažovan tekst i snažna melodijska linija obećavaju da će ova pesma postati jedna od omiljenih na budućim live nastupima. „My Brother Cain“ je duboko emotivna oda onima koji više nisu sa nama koja će vam naterati suze na oči a u sličnoj atmosferi će vas održati i naredne dve numere: „She Said“ i „Nothing Changes“ kojima Gibonni privodi kraju ovo izdanje. Ali, ne pre nego što vas još malo razdrma još jednom lekcijom iz kvalitetnog rokenrola kakav se retko danas čuje. Pesma kojom svoju priču zaključuje čovek dvadesetog veka je još jedan duhovit naslov „Ain’t Bad Enogh For R’n’R“ koji će vas razneti vrhunskom produkcijom, aranžmanom, moćnim pratećim vokalima i šarmantnim tušeom na kraju nakon kog ćete želeti samo jedno – da krenete sve od početka.

I samo da se kratko osvrnem na komentare zlih jezika o Gibonnievom engleskom koji: ne, nije ni US ni "british english" ni ne znam koji već, već baš onakav kakav treba da bude – šarmantan, jedinstven i prepoznatljiv jer ga govori i peva čovek kom engleski nije maternji jezik! A nema veće lakrdije nego kad se trudite da zvučite kao da ste iz Londona a brate mili niste! Zato je Gibonni po ko zna koji put ostao veran sebi, poslušao savete producenata i pevao onako kako te reči prirodno inače izgovara što će ga, sigurni smo, izdvojiti iz mora onih koji u sumanutom begu od sebe postanu loša kopija i na kraju ne stignu nigde.

„Live“ je nakon ovog albuma totalno druga priča koja će prijatno iznenaditi čak i odlične poznavaoce Gibonnievih live izdanja budući da sarži pesme koje ranije nisu izdate kao live i dve koje jesu ali ih sada dobijamo u potpuno novim aranžmanima. „Divji Cvit“ otvara album sa ukupno jedanaest pažljivo probranih živih izvođenja među kojima su i „Mirakul“, „Toleranca“ ali i „Amazing Grace“.

Nema boljeg načina od slušanja ovog izdanja da se pripremite za koncert koji Beograd čeka još od 2001. kada je izašao album Mirakul i na njemu čuveni "Libar" koji smo godinama pevali i koji je širokoj publici u Srbiji otkrio Gibonnia i njegov specifični zvuk.

Podsećamo da je ovo duplo izdanje urađeno specijalno za teritoriju Srbije a u prodaji je od ponedeljka, 22. jula.

Ostaje nam da do oktobra uvežbavamo nove pesme i da se nadamo da će koncert u Kombank Areni biti „mirakul“ jer od Gibonnia nije ni pristojno ništa manje očekivati.