Verovatno već znate da Six Pack proslavlja jubilej – dve decenije rada na sceni svakako nije malo, i svakako jeste za ponos! Tim povodom, sastav ogranizuje koncerte u regionu, a 3. aprila na red dolazi i Beograd, kada ćemo sa ekipom proslaviti 20 godina dobrog punk-a u Božidarcu. Imali smo tu privilegiju da pričamo sa frontmenom Mikijem, pa o počecima, jubileju, budućim planovima i predstojećem koncertu, pročitajte u nastavku...

Dvadeset godina iliti dve decenije – da li se gledate unazad, ka prošlosti, je l' postoji neka doza ponosa i onog „vau“ momenta, ili ste u maniru „ok, pičimo dalje“?

Doza ponosa naravno postoji, ali samo onda kad zastaneš i zamisliš se nad tih 20 godina. Obzirom da konstantno „pičimo dalje“, nemamo puno vremena za „vau“ momente J

Kada je krenula cela Six Pack priča, da li ste imali neke velike snove ili uopšte niste pravili planove, nego pustili stvari da se odvijaju same od sebe?

Bend je osnovan sa ciljem da postane BEND. Od prvog dana smo imali ozbiljan pristup celoj priči, ali to nikako ne znači da se nismo i jako dobro zabavljali usput.

Vi ste beloglavi sup srpske scene, bend koji je žanrovski underground, ali ipak, posle svih ovih godina i dalje ste ovde (a pesme znaju i ljudi koji prvobitno ne slušaju taj tip muzike) – kao neko ko je dugo na sceni, da li ste optimistični ili pesimistični po pitanju iste? Da li se barem nešto promenilo, da li se menja i da li će se menjati?

Mislio sam da ovo neću nikad da izgovorim, ali i u „Slobino vreme“ je bilo bolje. Menjaće se, naravno, ne može doveka ovako. Sve te turbo pesme, emisije i izvodjači će, pre svega zbog zbog nedostatka kvaliteta u jednom trenutku dosaditi narodu, a rokenrol je nešto što je neuništivo.

Ako biste imali vremeplov i mogućnost da se vratite u prošlost, šta biste posavetovali vašim mlađim verzijama?

Da budemo malo manje lepo vaspitani momci.

„Fabrička greška“ je sve samo ne greška – negde smo pročitali da mislite da je odlično ispalo što je u pitanju bio drugi album,  a ne debitantski? Je l' zaista postoje te neke muzičke statistike, kada je reč o uspehu, ili sve, na kraju krajeva, do spleta okolnosti? Ono što često pitamo naše sagovornike – talenat, rad, sreća – šta je presudno?

Sreća je presudna stvar. O kvalitetu ne treba pričati, jer nekvalitetni treba da se bave nečim drugim, a ne muzikom. Ipak, i pored toga što neko napravi pesmu života, ukoliko se zvezde ne poklope, to može da završi u ćorsokaku sa gubitkom volje i želje za daljim radom. Lajf iz a bič. :D 

Vi ste u prethodnom periodu objavili i zbirku pesama „Olovke izlomljenog srca“ – je l' ste baš čekali na ovaj dvodecenijski presek, je l' bilo to u planu ili je ad hoc odluka? Ne viđamo svaki dan punk frontmena da objavljuje svoju poeziju – kakve su bile reakcije iz Vaše okoline?

Poklopio se trenutak. 20 godina benda jeste lep povod za izdavanje „kompilacije“ pesama, ali ispalo je spontano. Namestilo se. Reakcije su naravno jako pozitivne, i mislim da sam puno ljudi oko sebe učinio ponosnim.

Rasprodata Tvornica, klub KM u rodnom gradu – verujemo da će Božidarac biti pun, pa nam recite hoće li biti nešto posebno ili ćete nam prirediti standardni Six Pack spektakl, kao i uvek? Postoji li neka trema, ili neki poseban osećaj pošto je obeležavanje jubileja u pitanju ili to nije slučaj?

Postoji uzbudjenje. Trema ne. Uz vetar u ledja koji su ovoga puta Kontraudar i AmanZaman, ovo će biti jedan eksplozivni nastup Six Pack-a koji podrazumeva retrospektivu našeg dosadašnjeg rada. Hvala bogu, nakupilo je se puno dobrih pesama, pa će i sam koncert biti protkan pesmama koje su do sada i vrapci naučili. Biće to, siguran sam, jedan emotivni, raspevani pank rok koncert.

Možemo li očekivati neke nove materijale i pravite li uopšte planove za budućnost?

Za sad bih najavio samo „best of“ album. Želimo da što više sviramo, jer mislimo da je susretanje sa publikom mnogo bolji način za proslaviti 20 godina benda, nego se nabiti u studio.

Nešto trivijalno za kraj – ujutru kada zvoni alarm, je l u pitanju neka numera ili ste pobornik dobre, stare zvrndave?

Hahaha, teško da meni ikada alarm zvoni ujutru. Jutro služi za vadjenje gitare iz gepeka, pljeskavicu kod „Gonzalesa“ i zagrljaj sa psom koji mi se obraduje na kapiji dok se vraćam sa nekog koncerta. Imam neki Alcatel Idol koji sam dobio „za dinar“ i ako nešto moram da priznam – to je da ima jako prijateljski nastrojenu melodiju za budjenje. Tamo negde popodne...