Koncerti

21.10.2013.

Incognito: Pravi bend za pravu publiku Incognito u Domu Sindikata
foto: Sara Jović
Incognito: Pravi bend za pravu publiku

Dok sam, oko 19:50, prilazila platou ispred Doma Sindikata iz pravca Dečanske ulice, moram priznati, razmišljala sam: „da li je moguće da će nas biti samo samo ovoliko?“... Nekolicina ljudi (nikad to nisam znala da procenim pa ne znam da li je 100 ili 300), podeljenih u desetak grupica stajali su i pričali. Neki su očigledno čekali nekoga, neki su gledali u svoje „pametne“ telefone. Našla sam prijateljicu koja obožava Incognito pa smo se dogovorile da obvezno idemo zajedno na ovaj koncert. Ona je pre par godina bila na njihovom nastupu, takođe u Domu Sindikata i bila je, malo je reći, oduševljena. Tako sam i ja rešila da ih, ovog puta, neću propustiti.

U holu su nas pustili da čekamo dobrih pola sata i delovalo je da se broj ljudi za to vreme povećao. Kada smo konačno ušli u salu bilo je jasno da je minimum jedna petina mesta ostala prazna. Naravno, prvi redovi i sredina bili su puni, ali su sedišta pozadi i dobar deo balkona ostali – prazni... U publici sam prepoznala nekoliko poznatih – jednog odličnog mladog glumca i jednu sjajnu jazz pevačicu ali, osim toga što su TV lica, oni se ni po čemu drugom nisu izdavajali već su ćaskali sa svojim prijateljima čekajući da počne koncert. A on je počeo oko 21h kada je muški deo sastava, njih devetorica, izašao na binu mometalno zasviravši fantastičan instrumental nakon kog je frontmen benda Jean-Paul „Bluey“ Maunick, ispričao prvu od nekoliko interesantnih, kratkih i dirljivih pričica. Ova je bila o njihovom prvom gostovanju u Beoradu, još sredinom devedesetih i o onome što smo doživljavali tih godina a i dosta kasnije... Usledio je buran aplauz a Jean je najavio dve sjajne pevačice: Katie Hector i Vanessu Haynes, koje su u tom trenutku izašle na binu zapevavši jedan od njihovih najvećih hitova „Don’t You Worry Bout The Thing“. U tom momentu pubika se kao po komandi podigla sa svojih sedišta a sala, koja je do tog trenutka izgledala pa... moram reći malo tugaljivo – odjednom je postala: puna! Prazna mesta se više nisu videla, a Dom Sindikata bio je ispunjen publikom kakvu bi svaki muzičar mogao samo da poželi. Pevanje, tapšanje, đuskanje, vriska... Da čovek ne prepozna onu „domaću publiku“ koju stalno kritikuju da je uobražena, statična, teška na aplauz a još teža na ustajanje sa stolice... Prosto... našla sam se u čudu. Onom dobrom, naravno!

O svirci nema šta da se kaže – bila je savršena kao i acid jazz koji je Incognito, (da ne preteram), ako ne baš izmislio onda makar proslavio. Perfektna svirka, pevanje od kog ćete se naježiti od glave do pete i topla, jednostavna poruka da smo svi isti i da nam je samo potrebno malo ljubavi. Tako da – nije mene svirka iznenadila jer od tih divnih ljudi nisam ni očekivala ništa manje... mene smo (prijatno) iznenadili mi. Ta silna nasmejana lica, ta nepretenciozna, čak malo i demode odeća, ti silni osmesi, izvinjenje ako te neko zgazi, to beskonačno aplaudiranje i ovacije... to koliko smo to veče bili normalni i slatki. Prosto mi je došlo da nas sve izljubim. Neki su mediji posle objavili senzacionalističke naslove tipa „Nevidljivi Beograd“ i slično... ja ne znam šta da kažem a još manje znam kako da nazovem ovaj tekst. U čudu sam... Ali jedno mi je od petka jasno i niko me više ne može ubediti u suprotno – publike ima! I to one dobre, kvalitetne... treba ih samo, isto tako dobrom ponudom, „namamiti“ da se pojave na koncertu koji organizujete.

Ostavi
komentar

Povezano