Arena popunjena do poslednjeg mesta, koncert koji je počeo tačno u minut, publika koja je znala svaku reč, svake pesme, muzičari koji su dali sve od sebe, odličan zvuk i neverovatno mnogo emocija – tako je ukratko bilo večeras na prvom beogradskom koncertu fantastičnog Gibonni-a.

Realno, ako malo bolje razmislite, ovo što smo večeras imali priliku da čujemo i vidimo bi, u normalnim uslovima, bilo više nego dovoljno programa za najmanje dva koncerta. Samo Vlatko Stefanovski ili Steve Stevens sami za sebe dovoljna su atrakcija ali večeras, ovi vrhunski muzičari bili su samo deo veličanstvenog show-a koji nam je Gibonni priredio tokom bezmalo tri sata svirke. Nije potrebno da vam prepričavam kojom je pesmom otvorio koncert, kojom je nastavio a kojom je zaključio – otpevao je sve što smo želeli da čujemo i opet nam nije bilo dosta! Ako ste slušali snimke sa njegovih live albuma onda znate da je Gibonni čuven po tome da uživo zvuči višestruko, ako ne bolje, a onda svakako zanimljivije i inventivnije nego na studijskim izdanjima i upravo tako bilo je i večeras u Beogradu. A recept je veoma jednostavan – on ne kalkuliše i ne šmira već daje sve od sebe a jednako zahteva od svih muzičara koji su sa njim na sceni. Maja Azucena i Damir Urban već su uveliko postali sastavni deo njegovih koncerata a domaća publika ih je pozdravila skandiranjem njihovih imena i frenetičnim aplauzima. Sve u svemu – koncert kakav se retko viđa i na kom se poklopilo baš sve: pesme, ljudi, reči, poruke i zvuci.

Zato u ovom kratkom osvrtu nema mesta za jednu sasvim drugu temu o kojoj ću nekom drugom prilikom a to je naša fascinacija mobilnim telefonima i bizarna moda da ovakve spektakle umesto uživo, kad smo već tu, gledamo kako valja a ne na mutnjikavom ekranu smart phone-a ali... to je kao što rekoh tema za neki drugi tekst.

Gibonni – hvala ti, verovali smo tu svaku reč.