Depeche Mode je nakon 30 godina sinoć po prvi put održao koncert u Beogradu. Svirali su više od dva sata tokom kojih smo čuli veliki broj pesama kako onih sa najnovijeg albuma „Delta Machine“, tako i mega hitova kojima se ovaj čuveni sastav proslavio: „Enjoy The Silence“, „Personal Jesus“ i čak „Just Can’t Get Enough“. Kako mediji javljaju na Ušću se okupilo oko 30.000 ljudi, vreme je bilo savršeno, a raspoloženje, makar u fan pitu gde smo mi bili, sjajno.

E, ono što je fascinantno jeste potreba i publike i medija da nakon jednog ovakvog, fenomenalnog događaja, traži „dlaku u jajetu“, i blago rečeno palamudi i lamentira nad tim da li je Ušće adekvatan prostor za koncert ili ne, da li je Dave Gahan „odradio“ koncert (?!?), da li je set lista bila dobra ili ne a najviše od svega živcira onaj čuveni argument da kod nas dolaze samo istrošene i vremešne zvezde na zalasku karijere!!! Draga publiko, Dave Gahan je sve, samo ne vremešan! Kao prvo, čovek ima 51 godinu što nisu ni blizu godine za penziju a da ne govorimo o tome kako izgleda, kakvu muziku pravi (vanvremensku), kako se kreće po bini, koliku energiju ima i kako peva. Čisto da ubacimi stvari u koordinatni sistem: mnoge domaće zvezde (bless them) imaju slične, a bogami i malo jače godine, pa nismo primetili da se time iko bavi: Bajaga (53), Bora Đorđević (61), Rambo Amadeus (50), Đule Van Gogh (50). Naprotiv, njihovi koncerti su posećeni i teško se može čuti i jedna kritika na ovu temu. (i ne treba). Lepo je ceniti i voleti svoje ali zbog čega imamo toliku potrebu da kritikujemo svakog gosta koji nam dođe čak i kad kritici nigde mesta nema?

Primera i poređenja radi, pre svega nedelju dana bili smo na koncertu Bon Jovi-a u Sofiji. U najmanju ruku Bon Jovi i Depeche Mode su zvezde istog ranga a moglo bi se reći da je Depeche Mode daleko progresivniji i moderniji bend, ali da ne ulazimo sada u to. U Sofiji je na koncertu bilo preko 50.000 ljudi, karta za koncert je koštala u proseku 40 - 50% više nego kod nas (ono što bi kod nas bilo fan pit koji je za DM koštao 6.000 dinara tamo je koštalo 100 eur) a na stadion se ulazilo satima kroz veoma uzane i klaustrofobične tunele. Niko se nije žalio, publika je bila neverovatno raspoložena a nakon koncerta se nije mogla pronaći ni jedna loša kritika iako je Bon Jovi koncert u Sofiji prekinuo pet pesama pre kraja jer je ostao bez glasa?! Au! Pa zamislite šta bi se dogodilo nesrećnom Dave Gahanu da ga je ne-daj-bože slična sudbina zadesila sinoć pred publikom na Ušću... Paradajz? Truli? Drvlje i kamenje? ’Ladni Dunav? Tako nešto, ako ne i gore... Jer to smo mi. Velikih očekivanja, a ni sami ne znamo šta tačno očekujemo, uvek u potrazi za manom, ubeđeni da smo za par hiljada, koliko košta karta za koncert, zaslužili da nam se svira 5 sati uz neprekidne izlive ljubavi (naravno uz obraćanje isključivo na srpskom), a nikada otvoreni za nešto lepo i nikad spremni da se prepustimo trenutku koji se dešava sad i ko zna kad opet...

Fascinantno, veliki je broj onih i kojima je smetalo to što je publika pevala sa bendom jer zaboga nisu mogli da čuju Davea?!? A da publika nije pevala, onda bismo (sami sebe) kritikovali kao hladne i frigidne... Daveu i momcima izgleda nije smetalo pevanje publike jer je u par navrata bilo jasno da je i sam iznenađen do koje mere poznajemo njihov repertoar pa je okretao mikrofon u pravcu mase i oduševljeno se smejao...

Sve u svemu, dok nisam krenula da čitam „mudre“ postove na fejsbuku i bizarne kvazi intelektualne kritike po medijima, utisak od sinoć bio je divan a lepririći su i dalje letli po stomaku. Sada, nakon što smo prespavali vidim da velika većina vas koji ste sinoć skakali samnom na koncertu zapravo nije zadovoljna ni svirkom, ni pesmama ni momcima, ni Ušćem ni ozvučenjem... I to me rastužuje. Rastužuje me jer mi zaista ne umemo da prepoznamo nešo divno čak ni kad nam je pred nosom.