U ovom jednom neponovljivom životu bitno je sačuvati prave prijatelje, uspostaviti harmoniju sa prirodom, pronaći osobu koju voliš, potruditi se da svakog dana budeš sve bolji. Sve ovo i mnogo toga još, ideali su kojima teži. Prijatelji i saradnici često ga opisuju kao čoveka koji je ostao pomalo zaglavljen u nekoj svojoj romantici, svetu bez nepravde, u kome se sve na kraju završi dobro. A on, popularni kantautor Vlado Georgiev, u pukotini novog vremena traži optimizam koji će 16. maja na velikom koncertu u Kombank areni rado podeliti  sa svojim fanovima.

Nema ga često u medijima, a ni nastupi mu nisu česti. Ne voli javno da se eksponira i priča o privatnom životu. Ipak, armija fanova s nestrpljenjem čeka da uživo čuje njegove pesme, za koje mnogi tvrde da nose najsnažniji izraz u pop muzici s ovdašnjih prostora. Vlado Georgiev mnogo radi ovih dana. Uvežbava nastup za koncert koji ga očekuje u Areni... Već prvi taktovi njegovih pesama izazivaju pažnju onih koji umeju da „čitaju” njegovu muziku jer sve što oseća, pretvorio je u muziku. Sve pozitivno i negativno transformiše i kanališe na neki drugi kolosek. Gorčinu, bes, prevaru, laž, sprovede u tužne i setne note. „Žena bez imena”, „Hej ti”, „Jedina”, „Živim da te nađem”, “Iskreno”... samo su neki od njegovih hitova. Dok nam govori o svojim životnim stavovima, u svakom njegovom gestu vidi  se -  jednostavnost. Možda vam zvuči čudno, ali ovaj mladi čovek čvrstih stavova i britke pameti, teži samo jednom – iskrenosti! A kada to učinite, pokažete spontanost i prirodnost – s njegovog dečačkog lica padaju sve maske. I samo na taj način lako ćete u ovom džentlmenu prepoznati dobronamernog pesnika plemenite duše. Od svog prvog albuma „Navika”, on je sebi postavio vrlo čvrste, jasne standarde i pokazao nam liniju ispod koje više nikad ne može da ide. Promišljanjem, postavio je zahtev samom sebi kada je reč o granicama do kojih mu valja dosegnuti. To je lepo i dobro, ali istovremeno vrlo teško. A potraga za savršenstvom, kao što već znamo, često je nemoguća misija, ali ne i nedostižna. Jedan jedini uslov je pred njom - mora dugo da traje jer samo tako može da bude vredna. Kada ga bolje osmotrimo, videćemo da se za ovih desetak godina promenio i kao da kaže, gotovo glasno: „Ali, sama potraga vredi”. On možda teško objašnjava neke stvari, ali to važi samo za one koji se ne udubljuju. Ali, sve lako otpeva i zato ga treba slušati!

Mnogi mu zameraju da se ponavlja, da su mu pesme slične, da dugo ne objavljuje novi album... A sada, kada je on tu, ne pitaju ga ništa u vezi s njegovom karijerom... I upravo zbog takve površnosti, njegov drski nastup, sa snažnom osnovom sačinjenom od talenta i iskustva, kombinuje sa iskrenom verom u muziku kao dragocen sastojak svakodnevnog života. Muzika je njegova misija, a biznisom osigurava novac za nju. Ovaj tridesetsedmogodišnji pevač, kompozitor, tekstopisac, aranžer i muzički producent – gospodin Vlado Georgiev – misli da je sa muzikom isto ili slično kao i sa ženama. Do nekih spoznaja je došao, a ona glavna glasi: kad trčite za karijerom, ona vam pokvari privatni život, a kad privatni život pokvarite, onda nemate karijeru. A budući da se danas sve pobrkalo, pa se umetniku prati veza ili brak i objavljuju navodni gresi iz privatnog života a ne ono što radi, nije siguran da tako može iko na ozbiljan način predstaviti ono što on radi. Zato je postao selektivan... Ljudi se na određeni stil navikavaju, uče. A to učenje ovde traje predugo.

Kako je izgledalo vaše odrastanje u Herceg Novom i kakva vas sećanja vezuju za detinjstvo? Da li ste bili mamina maza?

Vlado: Sve su moje priče već ispričane, svi biografski podaci su znani, ali da kažem samo ovo: do četvrtog dana svog života bio sam u Dubrovniku jer u Herceg Novom, kada sam se ja rodio, u to vreme nismo imali porodilište. Kada je reč o vezanosti za majku, ja sam tu sasvim atipičan slučaj. Veoma rano sam otišao od kuće. Evo, na primer, reći ću vam, prošlo je sedam, osam dana da se nismo čuli. Ali, to je moguće zato što se nas dvoje jako dobro razumemo. I kad kratko porazgovaramo, to može biti dovoljno i za neki duži period. Da mi nedostaje Herceg Novi, nedostaje mi, to je tačno! Ali, jednostavno ne mogu da ga uklopim s ovim načinom života i obavezama koje imam. S obzirom na ove očajne puteve, tamo nije lako stići. I tako, ono što mi ostaje jesu jedna ili dve avionske linije dnevno, u vrlo nepovoljnim terminima... Nije mi jednostavno da često idem u Herceg Novi.

Već sa 17 godina doselili ste se u Beograd. Toliko dugo živite u njemu da bi se već mogli smatrati Beograđaninom. Ipak, zbog vašeg izraženog kosmopolitskog duha, teško je zaključiti gde je vaš dom?

Vlado: Rekao bih da mi je kuća u Beogradu, a dom u Herceg Novom. Ali, kad bih to isto zamenio, ne bih pogrešio. Ono što ja mogu da primetim jeste to da negde mogu doći prvi put i da se osetim kao kod kuće. A to može da bude neka daleka zemlja, neki daleki grad, uopšte nemam taj problem. Važno mi je da su tu ljudi koje volim. Mislim da ljudi, u stvari, čine život i okolinu. Dakle, jedno predivno ostrvo, na primer negde u nekom okeanu koje izgleda nenormalno dobro, kao neki odličan foto-tapet, ako ste tamo sami, vama je potpuno bez veze.

Jedno vreme niste birali za koga radite, imali ste svoj cilj – da kupite opremu, da imate svoj kutak i mir. I u tome ste uspeli. Danas imate dobro opremljen studio, mikser koji imate vi, jedan je od ukupno 28 u svetu. Da li ste zadovoljni postignutim?

Vlado: Ja sam taj cilj već odavno ostvario. Izuzetno je važno da kupujete opremu zbog kvaliteta onoga što sutra s njom možete da uradite. A ako ne znate šta ćete da uradite, oprema je potpuno beskorisna. Naprotiv, na kvalitetnim uređajima mnogo se lakše prave velike greške. Znate, ako dođete u nekom lošem izdanju ispred izuzetno dobre filmske kamere, izgledaćete veoma loše. A na jednom lošem fotoaparatu, to se neće ni primetiti. Oprema je nešto što je neophodno da bi kvalitet došao do izražaja. Najbitnije je, u stvari, ono što ćete tom opremom stvoriti. Nebrojeno puta uradio sam fantastičan demo snimak kod kuće na laptopu ili nekim malim uređajima i bilo je vrlo teško da se to isto sutra ponovi u studiju. Taj fenomen koji se zove „prvi utisak”, odnosno demo pesme, vrlo teško je ponoviti ukoliko ste, naravno, autor pesme. Ono što „izbacite” prvi put, uvek je najbolje. Uglavnom se tako ispostavlja u praksi. I odavno sam prestao da pravim demo snimke. Samo uzmem telefon i zabeležim ideju, onda to kasnije napišem na papir, ali kad želim da to snimim, onda odem u studio i snimim onako kako to treba da se uradi.

Zdenko Runjić je zbog uzbuđenja u vreme snimanja, nastojao da nikad ne bude u studiju (verujući da usled vlastitog umetničkog praštanja može nešto da se iskomplikuje), ali je s nestrpljenjem uvek čekao da čuje napravljeno. A vi?

Vlado: U mom slučaju to nije izvodljivo jer sam ja i autor muzike koju izvodim, a pored svega toga i onaj koji snima, tako da sam ja, što se kaže „One man sow”. Nemam tu privilegiju da mogu da odem iz studija. Nemam privilegiju da dođem i slušam aranžmane koje mi je neko napravio. Ja svoje aranžmane pišem, odnosno radim, tako da sam ja s te strane vrlo opterećen i zauzet. Slažem se da je uzbuđenje jedan faktor koji može mnogo da odmogne, ali ja to pretvorim u sutrašnji dan, danas snimam sve kako mi se čini potaman. Sutra dođem i kažem: „Ovo ne valja ništa” ili „Ovo je dobro i može da ostane”. Nebrojeno puta obrisao sam razne muzičare i sebe zato što sam sutra shvatio da to nije bilo toliko dobro koliko smo se mi u stvari usplahirili i uzbudili.

Slavu ste stekli albumom „Navika” i taj album napravio je revoluciju na pop sceni. Desilo se to u vreme najjače vladavine narodne muzike. Kako vam je uspelo, kao pop pevaču, da nametnete svoj muzički stil i na koji način ste reagovali na tako nagli uspeh?

Vlado: Veoma ste ljubazni i baš je lepo to što ste rekli. Ja sam samo verovao u lepe stvari. Kao kad je negde, u nekoj zemlji, rat i ljudi žele da bude mir. U moru šunda i kiča, koji je kod nas tada vladao i koji se nažalost i danas vraća na velika vrata – ja sam samo želeo da se desi nešto lepo i kvalitetno. I nijednog momenta nisam razmišljao da li će neko želeti da kupi moj CD. Samo sam hteo da uradim ono što ja mislim da treba i osećam, a ne ono što bi mi neko rekao i sugerisao. Danas je, nažalost, opet jedna velika nestašica kreativnosti, kvaliteta, morala, kulture... „Pink” i tabloidi opet haraju. Sve u svemu, jedna vrlo nezgodna situacija za mlade ljude koji žele da počnu da se bave nečim ogirinalnim. Takvi ljudi nemaju odakle da krenu, ali i kad bi krenuli, u tim medijima teško da bi ih neko prihvatio, tako da im preostaje neka samopromocija, promocija na internetu i faktor sreće.

Stiče se utisak da ste našli svoj put do zvezda, a da li ste dosegli svoj muzički ideal?

Vlado: Ne, taman posla. Mislim da još mnogo toga treba da snimim i uradim. Čak za svoj gušt radim neke potpuno druge stvari koje su apsolutno nekomercijalne, ali me ispunjavaju. Recimo, sednem i sviram neke potpuno druge pesme koje radim paralelno, ono kao neki „drugi” univerzum, o kojima publika koja će ovo pročitati ništa ne zna. Ali, nadam se da će doći vreme kada će se i to saznati. Kao što pišem poeziju, ali je nikad ne objavljujem. U divnoj sam fazi, i dalje imam radoznalost da čujem šta je novo u muzici. Srećom, radoznalost me još drži, i dalje tragam. U muzičkoj karijeri nekog ko živi za muziku kao ja, sve su to faze. Kroz nju se razvijam.

Delujete kao osoba koja dosledno drži do pravih vrednosti, više od onih  materijalnih. Da li u te trajne vrednosti ubrajate i svoje prijatelje iz detinjstva? Delite li s nekim od njih sve svoje tajne ili ste im svedok samo vi i Bog?

Vlado: Apsolutno ste u pravu! Ljudi greše u proceni da javne ličnosti, oni koji su izloženi svačijem pogledu, teško stiču prijatelje. Ima tu mnogo istine, ali prijatelje koje ste stekli davno, u slučaju da ih niste izneverili i zaboravili, imate zauvek - ako su pravi. Ja se privatno nisam promenio, trudim se da ništa i ne promenim. A tajne, pa naravno ono što ne završi u mojim stihovima, na papiru, delim... Uglavnom je reč o ljudima koji me već dugo poznaju i za koje verujem da su mi prijatelji. Volim da zadržim stare prijatelje, što ne znači da u mom životu nema mesta i za nove ljude.

Ispod kojeg parčeta neba se nalazi svet umetnika Vlade Georgieva, čoveka definitivno autentičnog umetničkog izraza i kako se on snalazi u vremenu forme, a ne suštine?

Vlado: Ja sam, u stvari, trebalo da se rodim pre 60 godina, kad je bilo totalno kul da Beba Lončar vozi „vespu” u nekom filmu, kad je bilo potpuno u redu čitati neku lepu poeziju, slušati neke lepe pesme, kad je bilo potpuno u redu da se pola planete buni protiv jednog rata u Vijetnamu... A danas taj rat besni u svakoj trećoj zemlji i svi ćute. Niko ništa ne govori. Dakle, mislim da sam trebalo da budem ono što sam danas šezdesetih godina... Ja sam jedno staromodno biće koje još veruje u dobro. Smatram da je muzika iznad života. Ona je moja vera da se život može približiti najlepšim snovima ukoliko nije go, već nadograđen, izdignut.

Po svemu što o vama znamo, stiče se utisak da pripadate osobama koje ne rade ništa u šta lično ne veruju i iza čega ne mogu da stanu. Pa šta se onda u poslednje vreme dešava između vas i javnosti, smatrate li sebe incidentnom ličnošću? Da li je to vaša pobuna protiv toga da se na jedan poprilično paušalan način prati vaša karijera?

Vlado: Mediji, bar velika većina, danas na veoma paušalan način prate sve ono što se oko nas dešava. Takav utisak imam i kada je reč o mojoj karijeri i onome što radim. Svemu se prilazi na jedan prilično plitak, jeftin i nepristojan način, a to lako pređe i u bahatost. Jeftin šou i jeftina senzacija, to se danas plasira, što je u stvari potpuno pogrešno i suprotno od ubeđenja jednog normalnog čoveka o tome kako treba živeti. Dakle, tabloid će staviti saobraćajnu nesreću na naslovnu stranu jer su oni ti koji su navikli ljude da žele da čitaju o tuđoj nesreći. To je taj neki paradoks koji na kraju vrlo plitke ljude čini srećnim. Znate ono kad kaže neko: „Jao, vidi onu nesreću! Ćuti, dobro mi je”. E, to je to o čemu se priča. Međutim, ovde sad pričamo o nečemu što je vrlo bitno i važno, a niko se time ne bavi. Lično mislim da mi i nemamo Ministarstvo kulture. Kod nas se u kulturu ne polaže bukvalno ni novac, a ni vreme. Ovde je bitno da su etablirani vlasnici tabloida najbolji prijatelji sa političarima. I oni tako, šireći svoj posao, odnosno otvarajući sve više novina i listova, stiču moć tako što se naplaćuju kroz marketing, ucenjuju ljude...

Da se vratimo na pitanje. Vi ste mene pitali da li sam ja incidentna ličnost? Ne, ja sam samo neko ko nikad nije sakrio da pije pivo.Na primer, kao sad dok pričam sa vama pijem kafu, a možda ću kasnije popiti i pivo. Ljudi imaju neverovatnu potrebu da se lažno predstavljaju, a to je ono što će im doći glave. Lažno predstavljanje, u stvari paralelni život, to je ono što izjeda čoveka iznutra. Ja sam svoju iskrenost platio mnogo puta i to najskupljom cenom, ali sam isti kakav sam uvek i bio. Nikad nisam bio neko drugi. Zbog toga imam i „Twitter”, tamo mogu da kažem šta god hoću. Nikome ništa ne dugujem, ne bavim se politikom, operisan sam od nacionalizma i šovinizma... Ja sam, što se kaže, građanin sveta i ako mi se pije pivo, imam pravo da ga pijem. A kome smeta, neka o tome piše.

Koliko su tu krivi mediji ili je to uzročno-posledična veza medija i onih koji dozvoljavaju da se neguju takvi mediji? Može li se danas neko baviti javnim poslom, a izbegavati medije?

Vlado: Sve je to u sprezi, kako se menja društvo, menja se i muzika. Menja se sve. Ako je kriza morala, kriza morala je vidna i u tekstovima nekih pesama, videćete to i u kafiću kad izađete, takav je i TV dnevnik, takva je i dnevna štampa, takvi su i tabloidi... To je sve vrlo povezano, kao sistem spojenih sudova. Na sreću, postoje ljudi koji idu i u pozorište i na balet, koji gledaju film, koji slušaju muziku, koji imaju svoje hobije, koji vole životinje, koji vole ljude, koji žele da pomognu nekome. Jednostavno, nikad me niko neće ubediti da su svi ljudi posrnuli u ovom vremenu. I moj komad neba je upravo tamo. I ovaj moj koncert 16. maja sigurno će biti mesto gde će se okupiti ljudi koji vole iste stvari kao ja i neke prave vrednosti.

Album „Daljina” izdali ste 2013, nakon mnogo godina pauze. Šta vas je za njegovo nastajanje inspirisalo i može li publika, pažljivo vas slušajući, da vas bolje upozna kao ličnost? Šta se to u vama za ovih deset godina promenilo?

Vlado: Mislim da ste postavljanjem pitanja uspeli skoro da date moj odgovor na sve to što ste rekli. Nisam hteo da radim nešto na brzinu. Želeo sam da prođe neko vreme. Posle albuma „Žena bez imena”, objavio sam singl „Nisam ljubomoran” i napravio vrlo mali korak. Iako je to bio veliki hit i danas se mnogo sluša i svira, ja lično nisam bio zadovoljan. Mislim da svaki autor mora da ima gradaciju i napravi neku pauzu. Jednostavno, ne treba fabrikovati muziku. Najveći svetski umetnici nisu pravili svaki dan pesmu i nisu izdavali album na godinu dana, na nečiju porudžbinu. Čak i u doba careva, ko god je pisao po porudžbini za cara, nije ostao zapažen. Iz vremena Mocarta, imali ste Salijerija koji je pisao po narudžbini za cara i on je ostao kao jedan potpuno osrednji, marginalni stvaralac. Mocart je umro kao siromah, ali je iza sebe ostavio najlepšu muziku na svetu. U mom slučaju to su kreativne pauze tokom kojih se tražim kao umetnik. I slobodno mogu da kažem da su one nešto najlepše u ovom pozivu.

Prošlo je već skoro godinu dana od izlaska vašeg albuma, da li su se neke numere već ustalile i pronašle svoj put do slušalačke publike? Čini se da se pesma „Iskreno” već uveliko ustalila...

Vlado: Tu su i „Devojka za dva minuta”, „Ako mi loše krene”, „Reci ne ili da”... Te pesme već su potpuno ušle u publiku i to vidim na svakom klupskom nastupu. Planiram da snimam spot za svaku od njih.

Da li se na vašem putu, a sada vam je 37 godina, povremeno osvrnete kako biste ustanovili da li je bilo i nekih vaših grešaka?

Vlado: Da, učinim to povremeno. Preispitujem se, razmišljam o svemu što činim da mi se iste greške ne bi ponovile. Vrlo je dobro kada primetite sopstvene greške. Ja često volim da posmatram i tuđe greške kako bih nešto naučio. To da, ali da se sad nešto kajem kad pogledam unazad – to ne. Ne bih voleo da zvučim kao neko ko ima sedamdeset godina pa priča o nekom svom prepotopskom životu. Tih 37 godina nisu neki veliki životni period, osim što sam ja sve počeo veoma rano i do sada mnogo toga uradio. Ali, to jeste neki period da se napravi određeni bilans, da se proveri gde si i šta želiš dalje. Jeste neka prekretnica i jeste tačno kako imam potrebu da da se ostvarim kao roditelj. I to je ono o čemu sam razmišljao i čime sam okupiran.

Čini se da povremeno sami sebi podižete tenziju. Kako se borite sa stresom koji je postao sastavni deo naše svakodnevice ?

Vlado: To je dobro jer od te tenzije čovek sebi nametne akciju, a s njom kreće i produktivnost. Samo je bitno da ono što ćete proizvesti i učiniti bude dobro, a ne loše.

Gde odlazite kad želite da pobegnete od svakodnevice?

Vlado: Nemam baš mnogo vremena da negde odem jer mnogo radim. Leti bežim na brod, a u gradu, kad je lepo vreme, pobegnem motorom. Ne moram nigde daleko da odem. Imao sam situacije u životu kad sam odlazio 20-30 kilometara van Beograda i tu ostajao po nekoliko dana. Tada bih otvorio svoju svesku sa tekstovima i razmišljao o životu i muzici. Ali, ne morate nigde da odete, možete se smiriti već u susednoj sobi ako vam je onde lepo. Bitno je da u tom trenutku imate mir i da se smirite. To može da bude i video-igrica ili neko vrlo aktivno druženje sa prijateljima. Važno je da vam to prija.  

Sve negativno što se dešava oko vas ili u vama, nekako transformišete i kanališete u reči i tonove. Da li se lakše pobeđuju sivi dani uz malo crnog vina i pomalo zaljubljenosti, što ste pokušali da uradite na svom sjajnom nastupu „Koncert za ljubitelje vina i pomalo zaljubljene”, za Dan zaljubljenih ?

Vlado: Mislite za Svetog Trifuna? Ja ne volim te prevare, ako ste zaljubljeni, niste samo zaljubljeni za Dan zaljubljenih, zaljubljeni ste i za 8. mart, zaljubljeni ste svaki dan. Privilegija je kada možete da se transformišete. U mom slučaju, ja volim da kažem negativne stvari, a da rezultat toga u stvari bude pozitivan. Iako se u nekoj pesmi obratim sa nekom oštrom mišlju, u smislu neke laži, neke prevare, na kraju ostavim mogućnost da je to nekom učinilo dobro jer je kroz takav gest nešto naučio. Samo je važno takve osobe, s tim osobinama, negde odvojiti sa strane i ne staviti sebe u isti koš s njima. Želim da uvek trijumfuje dobro.

Kada se ljutite, ako je to iz gluposti, da li se lako i brzo odljutite? Šta vas posebno iritira i  kada preterate, da li kažete sebi: „Hej ti”?

Vlado: Vrlo brzo se odljutim kada je reč o nekoj bezazlenoj situaciji. Mene na prvom mestu izluđuje neiskrenost. Volim da mi kažete ono egzaktno, kako je i šta je, pa kakva god bila istina i kakav god bio ishod. Ja to želim da znam. Ne želim da čujem nešto što bi meni možda u tom trenutku ulepšalo stvarnost, već onako kako jeste. Druga stvar koja me izluđuje jeste površnost, to je nešto najgore. Zbog toga padaju avioni, zbog toga ljudi gube živote, zbog toga se loše živi. Sve loše dolazi od ljudske površnosti. Možda baš zato što sam ja sve suprotno od toga, perfekcionista koji teži da sve bude dobro i najbolje.

Vozite motor, ali ne volite one brze. „Harlijem” ste obišli celu Evropu. Kakvo vam zadovoljstvo pruža ta vožnja?

Vlado: To je poseban gušt i za neki takav vid uživanja potreban je jedan sasvim drugačiji nivo svesti. Ljudi koji su pasionirani motociklisti poznaju taj osećaj. Nije potrebno da odete negde daleko, nije potrebno da imate ni mnogo iskustva, ni mnogo godina, čak ni da imate neki superkvalitetan motor. Sama činjenica da upalite motor i negde krenete i uživate u tom trenutku – naprosto je neprocenjiva. U tom trenutku život dobija neki novi smisao. To motoristi često porede sa seksom jer je on najjači u trenutku kad se dešava, a ne kad o tome mislite. Ili sa nekim intenzivnim ukusima, sa dobrom hranom ili kvalitetnim pićem. Motociklizam je nešto što se dešava u trenutku i možete da postanete nenormalno dobar motociklista za jedan dan. Jeste da je to opasnije nego vožnja automobilom. Vožnja motora je jedno veliko uživanje.

Prirodnost vas oduševljava. Koliko je teško ostati takav u vreme izveštačenosti, laži i „lažnih ljudi” o kojima u svojim stihovima govorite?

Vlado: Daću vam jedan primer - nikad ne uzimam plastičnu kesu u prodavnici. Nikad nisam bacio celofan, plastičnu bocu, kesu. Kad vidim da neko to uradi na ulici, u stanju sam da odmah uđem u raspravu i pitam: „Što ste bacili kesu na ulici ili što bacate plastične boce u Savu?” Pošto imam brodić na reci, izluđuju me te plastične flaše i kese na sve strane. To što sad mi imamo privilegiju da tu živimo je jedno, a drugo je da tu sutra treba da žive i naša deca i njihovi potomci. Izgubili smo poštovanje prema prirodi. U 20. veku desilo se ono što nikad nije trebalo da se desi, na primer nuklearne elektrane, oružje, naoružanje... Sve nekako ne valja, sve je ubrzano. Samo čovek koji ima razvijenu svest može pomoći da se prema prirodi stvori drugačiji odnos. Priroda je divna i mora da se poštuje.

Popeli ste se i na Himalaje. Kakve utiske nosite, da li se jasnije sve vidi sa visine, poput one Njegoševe: „Ko na brdu sedi, bolje vidi nego onaj pod brdom...”?

Vlado: Pa ja bih rekao da jeste, ali ne zbog brda. To je, recimo, bio jedan period, mislim na 2006.  godinu, koji je bio vrlo učinkovit za mene. Mesec dana nisam imao mobilni telefon. To je bilo lekovito za mene u tom trenutku. Otišao sam tamo iz jedne neverovatne euforije, iz jedne neverovatne popularnosti. Imao sam želju da preispitam sebe. Posedujem avanturistički duh koji ponekad ne uspevam da obuzdam. Hiljadu puta bih svašta nešto da uradim. Eto, tada sam otišao na Himalaje. Taj trenutak kada znate da ste nekoliko hiljada metara iznad Evrope, a da sve funkcioniše, zaista je fenomenalan! Kao pre hiljadu godina. Bilo mi je teško da se vratim. Adaptacija po povratku trajala je mesec dana, ako ne i više.

Na dodeli prvog „Crnogorskog Oskara“ u Bečićima, dobili ste dva priznanja - za najboljeg kompozitora i najboljeg pop pevača. Koliko su vam uopšte značajne nagrade?

Vlado: Zavisi ko ih daje i da li se iza tih nagrada nešto krije ili ne. Dobio sam mnogo nagrada. Neke mi mnogo znače, a neke mi zaista ništa ne znače zato što možete dobiti nagradu od nekog ko nema nikakav legitimitet i kredibilitet, nikakvu težinu. Samim tim ta nagrada ne nosi nikakvu poruku. Najveća mi je nagrada ako me prodavačica u supermarketu ne gleda popreko ili mi se neko nasmeje. To znači da me voli i ja se onda osećam odlučno.

Posle toga došli ste u Beograd „pilotirajući” od Tivta do Beograda. Doleteli se u pilotskoj kabini i doneli prvog Crnogorskog Oskara. Da li biste voleli da znate da upravljate avionom i da li letenje, a vama je vazduh prirodna sredina jer ste rođeni u znaku Blizanaca – pojačava osećaj slobode kojem stalno težite?

Vlado: Da, izuzetno bih voleo da naučim da pilotiram.

Leti vam je more nezamenljivo, a tu su i krstarenja brodom. Šta se na moru dešava sa Barbom?

Vlado: Dešava se transformacija, konektujem se na neki centar poput Lemurijanaca. To je bukvalno diskonekcija od ovog sveta. To najbolje znaju ronioci koji zarone na 20-40 metara i ne čuju više nikoga. Ne čuju nijednu glupost koju u svakom trenutku ovde možete čuti. Tamo, pod vodom, ne vide nijednu glupost, vide samo neke spokojne životinje, floru, faunu i uživaju u tome. Kad izrone, požele da se vrate.

Vaša ljubav je i fotografija - kao „zaleđeni” trag u vremenu?

Vlado: Mislim da jedna slika može da kaže više nego sati i sati video-materijala. Ali, taj trenutak koji se desi mora da bude spektakularan kako bih poželeo da ga zabeležim.

Vedrog ste duha, uvek ste raspoloženi i nasmejani, kao dečak koji nikad ne želi da odraste. To da ste emotivni, vidimo po vašim stihovima. Kako sve to kontrolišete, te virove u sebi? Da li se svi ti sadržaji opet na kraju nađu u pesmi, poput onog stiha: „I budem sam u divljini jer ti to ne razumiješ”...?

Vlado: Pa to je to, odlično ste opisali. Ja, naravno, kao blizanac u horoskopu imam dvojicu sa kojima se nešto non-stop prepirem. Jednog obuzdavam, a drugog želim da probudim. Često mi prija samoća, odgovara mi da negde sam putujem i vozim ceo dan kako bih bio sam sa sobom. Čovek koji može sam sa sobom da se dogovori, uspeo je u životu. Ja još nisam uspeo da se sa sobom dogovorim oko svih stvari, ali svakog dana se dogovaram...

Ceo život radite muziku koja nije komercijalna, ne takmičite se, niste morali da se pojavljujete po najgledanijim televizijama kako bi vas publika čula. Vaše pesme ipak su našle put do slušalaca, da li je vaš savet svim onima koji veruju u svoj talenat da ostanu svoji i dosledni sebi?

Vlado: Nikada se i ni sa kim nisam borio ili nadmetao. Samo sam radio ono što želim, što volim, što osećam. Mnogo ljudi je to prepoznalo i zavolelo, tako da biti sto minuta dnevno na televiziji ne znači ništa ukoliko vi nemate šta da pustite. Moj je savet mladim ljudima da po svaku cenu ostanu svoji, posebno ako veruju u ono što rade, kao i u svoj talenat, ako ga imaju.

U decembru uvek nastaju vaši najveći vaši hitovi. Šta se dešavalo tokom decembra prošle godine, ima li nekih potencijalnih hitova?

Vlado: Ima jedna pesma, odlična, ali nije još snimljena. Izuzetno mi se dopada i mislim da sam definitivno prekognistički davno predvideo da se stvarno u tom decembru nešto dešava. Ne znam šta, ali dešava se. Mislim da je to neki period godine kad se sve umiri: priroda,  mi, ljudi... To je za mene neka sekvenca. Taj neko ko je podelio godinu na dvanaest delova, znao je zašto je decembar poslednji mesec. Nekako možda podsvesno znamo da je kraj godine, pa svodimo neke računa, a onda samim tim izbacimo nešto iz sebe kao neki rezultat tog perioda koji je iza nas. Možda zbog toga, ne znam, ali upravo u decembru pravim najbolje pesme... Otkriću vam, pesma koju sam napisao prošlog decembra zove se „Nema te”.

Očekuje vas nastup u Kombank areni, kako se za njega pripremate?

Vlado: Želim da unesem neki novi standard i napravim nešto novo u ovoj našoj Areni, i u ovom našem gradu Beogradu – zaista to želim. Nisam žurio da tamo tek tako održim koncert. Hteo sam da osetim kako to želim, da mi je to inspirativno.

Stiče se utisak da su ove  godine za vama bile ispunjene i bogate. Koji su vas događaji posebno obogatili?

Vlado: Mnogo je toga. Ja vrlo turbulentno živim i svašta se dešava kod mene. Ne znam šta bih izdvojio, ali recimo da sam konačno završio sa pričom kada će mi izaći album. Eto, to me niko nije pitao otkako je album izašao, a to su me godinama svi pitali. To je, recimo, najjači utisak. Drugi utisak je da sam zbog neke upale pluća imao situaciju da mi je pukla plućna maramica. U jednom trenutku bio sam životno ugrožen, a da toga nisam ni bio svestan. I to zbog vrlo naivne upale pluća za koju nisam ni znao da je imam. Jednostavno sam na nogama išao s koncerta na koncert, s upalom pluća, što me je na kraju odvelo u bolnicu. Prošlo leto mnogo sam se preispitivao i sad me je vrlo teško nagovoriti da ulećem u neke sulude napore, a da pre toga nisam dobro razmilio da li ću se dobro odmoriti i imati neko svoje vreme.

Kako Barba sebe vidi za deset godina? Jer, kako vi kažete: „Čitav svijet mijenja se, zašto ne bi mogli ti i ja”...

Vlado: Ja sam se poprilično promenio za ovih deset godina, ali bazično sam ostao isti. Voleo bih da ostanem isti kao osoba, a da se, što se kaže, kao čovek promenim još nabolje i da se ostvarim kao otac. To bih zaista voleo. Voleo bih  da naučim još mnogo toga. Trenutno učim španski, sledeći jezik mi je italijanski, možda poželim da učim još neki jezik... Voleo bih da naučim još mnogo stvari. 

Život je prolazan. Šta biste najviše voleli da ostavite posle sebe?

Vlado: Voleo bi da ostane neka muzika iza mene, da ostane nešto što će neko pomenuti u dobrom kontekstu. Ne bih želeo da me pominju kao nekog ko je tad i tad postojao i tu negde svirao i pevao, ali ništa od toga. Voleo bih da taj neko ko me pominje, da je iz ovog mog života koji vodim izvukao neku pouku i rekao: „Pa ne moramo svi da budemo ružičasti i tabloidni, već možemo da budemo i iskreni, normalni i pošteni”. Eto, tako bih voleo da me pamte.

Vi ste odavno naučili da sve što postoji u javnosti, opstaje samo zato što to neko želi da pokazuje. Ipak, uvek vam je bilo stalo da svoju intimu i privatnost zadržite za sebe?

Vlado: To ću raditi i ubuduće. Mislim da privatan život ne treba deliti sa svakim, kao ni tajne. Ako sa svakim podelite tajnu, ona više nije tajna. Iako sam uvek poštovao ženu koja je pored mene, nikad je nisam eksponirao. Jednostavno, nijednoj ženi koja je pored mene nisam želeo da nanesem štetu time što bih je uvukao u jedan vrtlog koji se na kraju zavrti tako snažno da iz tog vira samo najjači isplivaju.

Vi ste najpoželjniji srpski i crnogorski neženja. Planirate li u skorije vreme ženidbu, zasnivanje porodice i kakva osoba sada Vladi treba?

Vlado: Tako je. Meni treba neko s kim ću moći da se smirim, s kim ću uvek moći da sedim, pričam i koga ću moći da volim. Snažno, duboko, istinski.

S kojim bi vašim osobinama i navikama buduća izabranica morala da se pomiri?

Vlado: S mojom potrebom da s vremena na vreme nestanem i budem sam. To je nešto što je meni vrlo svojstveno i što nikad nisam uspeo da promenim.

Ume li Vlado Georgiev zbog nekog da „skine zvezde s neba”?

Vlado: Kako da ne! U ljubavi ja jednostavno volim i spreman sam na sve. Strast je ono na čemu funkcionišem celog života.

Da li biste voleli da vaša deca sutra rastu na istom mestu gde i vi - pored mora, barki, uživajući u danima okupanim suncem?

Vlado: I da i ne. Mislim da to u današnje vreme ne znači mnogo. Nekada su male sredine i provincije bile vrlo zaštićene. Sada je sve već slično, sve liči na metropolu kao što je Beograd. Danas se to sve izjednačilo, u svakom selu imate internet, najvažnije je kako vaspitate decu i koliko će vas slušati.

Dok ih ne dobijete, tu su deca vašeg brata. Koliko vam ona znače i šta se uz decu o odraslom čoveku može naučiti?

Vlado: Moje bratanice Vladana i Sofija mnogo mi znače. Od dece se, inače, može mnogo naučiti. Onaj momenat kad prepoznate da deca još ništa loše nikome nisu uradila, naprosto je neprocenjiv. Od njih dobijate savet jer su oni vrlo čisti i pošteni. Svi smo nekad bili divni dok nas okolina nije pokvarila. Decu treba slušati. Samo nas oni mogu naučiti da su ljudi većinom dobri, a da oni loši samo ne znaju, jer ih niko tome nije naučio, da i oni mogu biti dobri.

Preuzeto iz štampanog izdanja Bazara

Intervju radila Gordana Mašić