Domaća scena

11.04.2013.

Samostalni Referenti: Ekskluzivni intervju Samostalni Referenti
foto: Nemanja Đorđević
Samostalni Referenti: Ekskluzivni intervju

Čim stanemo na binu mi smo presrećni

O Samostalnim Referentima svi već sve znaju. Na sceni su punih 17 godina, nemaju dlake na jeziku i zato ćete ih retko čuti na televiziji ili radiju. Ali, njihova publika je verna i sve brojnija. Kako izgledaju njihova sećanja na početke i kako doživljavaju sebe a i druge sa kojima dele „domaću scenu“, saznaćete u intevjuu koji sledi:

MjuzNews: Startovali ste (sada već davne) 1996. godine. Da li se sećate prve probe? Ispričajte nam kako je sve krenulo – da li ste imali plan i da li ste znali šta želite da svirate?

SR: Sećam se prve probe kao da je juče bila. 23 januar 1996 u 10 sati, studio Zozon. Niko od nas nije spavao veče pre toga od silnog uzbuđenja. Na probi nas je bilo četvoro; gitarista, bubnjar i dva vokala. Nismo imali pojma o muzici. Spremili smo par obrada ali je sve zvučalo katastrofalno. Želeli smo da sviramo punk jer je to bilo jedino i moguće. U prvih godinu dana je dosta ljudi ulazilo i izlazilo iz benda. Prva značajna svirka je bila na Božidarcu 1997. Punk festival pred oko 400 ljudi.Tu smo već lagano krenuli da koketiramo sa ska muzikom, imali saksofon i par ska pesama. „Ne razumeju“ i „Soledad“ i dan danas sviramo sa velikim zadovoljstvom. Koncert benda Bluekilla u KST-u je prekretnica u muzičkom opredeljenju benda. Posle tog koncerta smo odlučili da je ska ustvari muzika koju želimo da sviramo. Ostalo je istorija J

MjuzNews: Samostalni Referenti nisu običan bend koji pravi muziku za pravljenje atmosfere. Vi kroz muziku izražavate stav i ukazujete na ozbiljne društvene probleme. Ska i reggae nisu jedini ali su čest žanrovski izbor bendovima koji, kao i vi, šalju ozbiljne socijalno – političke poruke. Šta mislite zašto je to tako?

SR: Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je malo bolje poznavati socijalne prilike na Jamaici 50-ih i 60-ih godina kada su ska i reggae muzika nastali. Ska je bila muzika siromašnih i potlačenih ljudi pa su shodno tome, oni i pevali o onome što ih je mučilo. Ljudi koji su došli u Englesku sa Jamaike su sa sobom doneli i svoju kulturu pa samim tim i muziku koja je takođe postala popularna među radničkom klasom i mladim Englezima koji nisu videli nikakvu budućnost za sebe.

Referenti su ljudi koji sada imaju preko 3 banke i svi smo mi rasli u sumornim devedesetim i prolazili kroz ono kroz šta je cela zemlja prolazila. I jednostavno, nismo mogli da okrenemo glavu i ignorišemo stvari koje se oko nas dešavaju i koje nas direktno ili indirektno dotiču. Mi smo se ostvarili u životu kroz neke druge stvari ali bi bilo licemerno da zaboravimo odakle smo došli, kako smo rasli i šta su za nas prave vrednosti. Zato se i trudimo da pokažemo pravi put nekim novim klincima koji poput nas nekada, traže put kojim treba krenuti.

MjuzNews: Za prvih šesnaest godina rada niste snimili ništa iako ste vredno radili i nastupali. Razlozi su jasni – vi imate hrabrosti da nam sa bine u lice kažete SVE, ali nije se našao izdavač koji je imao hrabrosti da iza vas stane. Verujem da vam ta činjenica negde i laska, ali da li ste se nekad od tog silnog odbijanja osećali usamljeno, razočarano i kao da se bavite uzaludnim poslom?

SR: Navešću jednu skorašnju situaciju; poslali smo pesmu „Ja bih da zivim“ svim značajnijim radio stanicama u Srbiji koje imaju top listu posvećenu rock muzici. Ni jedna od tih stanica nije želela da emituje gore pomenutu pesmu jer u njoj direktno prozivamo i vlast i opoziciju. Nisu valjda smeli da uvrede svoje partijske drugove. Nama je to bilo fantastično i samo nam je pokazalo da radimo pravu stvar. Tako je bilo kroz sve ove godine. Mnogi voditelji emisija su pozivani na razgovore kod urednika posle emisija u kojima smo mi gostovali.

Posle odbijanja od jedne izdavačke kuće, mi zapravo nikoga više nismo ni kontaktirali već smo obećali sebi i ljudima koji nas vole da će naša muzika, šta god snimili, biti besplatna. To obećanje smo i ispunili. Nismo mogli da se osećamo usamljeno jer je publika uvek bila uz nas što je ustvari i cela poenta. Imaš primer gomile bendova koji imaju izdanja ali im na koncert dođe 30 ljudi.

MjuzNews: Kažete da se muzikom bavite amaterski. Drugim rečima nema govora da se od toga što radite može živeti a jedan ste od najznačajnihih domaćih bendova u poslednjih 20 godina. Da li mislite da je to normalno i da li ste besni zbog toga?

SR: Više puta smo rekli da mi i ne želimo da odemo dalje od tog amaterizma i jako smo ponosni na ono što smo postigli radeći samo kao „vikend muzičari“. Amaterizam nosi slobodu koju profesionalci nemaju. Mi nemamo presiju da moramo da sviramo 10 koncerata mesečno da bi preživeli. Nemamo presiju da moramo da pišemo 20 pesama godišnje (zato je uostalom većina domaćih tekstova očajna) i da moramo da snimamo. Mi radimo koliko hoćemo, kako hoćemo i kad hoćemo. Uživamo u onome što jesmo i tako nam je sasvim dobro.

Mikrofon u ruci i bina pod nogama nose i veliki stepen odgovornosti. Nažalost, mnogi muzičari zaboravljaju na nešto što se zove društvena odgovornost. Moramo voditi računa kako obrazujemo omladinu kroz muziku jer će sutra neki od njih preuzeti naše mesto na bini i uticati na razvoj naše dece...

MjuzNews: Vi i uopšte svi bendovi koje danas stavljamo pod kapu undergrounda definitivno imate publiku i to brojnu. Ali, skeniranjem opšte domaće kulturne slike dobija se katastrofalan rezultat. Zašto se sve što je kvalitetno, i umetnici i njihova publika, povuklo u ilegalu i pasivu dok na TV-u gledamo nešto deveto?

SR: To je veoma kompleksno pitanje ali ću pokušati da dam odgovor tj. moje viđenje: u undergroundu nema novca, nema intriga, nema puno idiota i to je široj publici, a pre svega medijima nezanimljivo. Šta je prosečnom Srbinu zanimljivije da pročita/vidi: „Izložba slika u galeriji XY“ ili „XY starleti ispala dojka jaka četvorka“? Pogledajte fenomen rijalitija Veliki Brat. Produkcija ubaci dve pevaljke koje ne mogu da se vide očima jer jedna ima veće dojke od druge. I one se svađaju i vređaju po ceo dan i mi sedimo pored TV-a, onako željni krvi, da vidimo kada će jedna drugoj iskopati oči svojim veštačkim noktima. A na svakih pola sata nas bombarduju reklamama kako je dobro uzeti kredit i kako se ne smemo odricati bitnih stvari kao što je nov auto. Potrošačko društvo ne prašta različitost i drugačiji stav od nametnutog pa je zato sve što je kvalitetno i proterano u underground.

MjuzNews: Šta se dešava sa domaćom muzičkom scenom i da li će se stvari ikada promeniti?

SR: Srbi vekovima pate od toga da moramo da se nekome priklonimo, da je nešto sa strane mnogo bolje nego nešto naše. Festival „Belgrade Calling“ poziva ove godine ska bend Superhicks iz Skoplja ali za Samostalne Referente nema mesta. Postoje ljudi koji jednostvano drže „monopol“ na muzičkoj sceni i ako nisi deo klana, ne možeš da uspeš. O tome niko ne želi javno da priča ali postoje festivali na kojima učestvuju bendovi koje zastupa jedan menadžer ili jedna agencija. I onda su svi u nekom dilu i svima dobro. A ovi novi klinci se češkaju po glavi i pitaju da li je bolje da budu deo „ekipe“ ili da budu u svojoj priči. To je jedna od prednosti biti Referent jer možeš da opleteš po svima jer znaš da te sve jedno neće zvati na njihov festival pošto nisi u dilu sa njima.

Na Beer Festu pre par godina nam daju da izvedemo 5 pesama pre Zvonka Bogdana a u jednom od udarnih termina svira Bugarski ska bend za koji ni mi koji slušamo ska nismo čuli.

Kad može Maja Nikolic da se buni da su festivali namesteni, što ne bi mogli i Referenti (smeh).

MjuzNews: Šta slušate privatno?

SR: Uglavnom slušamo ska, punk, hard core i malo tvrđi zvuk. Ima tu ljudi koji vole i jazz i klasiku, uglavnom ovi što su muzički obrazovani pa imaju prefinjeniji ukus (smeh). Evo, na primer, naš gitarista, voli Sade. Moram malo da ga kompromitujem u javnosti kad već ne možemo da dobijemo neku naslovnicu tipa: Trombonista Referenata viđen u društvu misteriozne brinete.

MjuzNews: Ko vam je od mladih domaćih bendova zapao za oko?

SR: Za oko su jedino mogle da nam zapadnu devojčice iz benda Vibrator u rikverc. (smeh) Šalim se... Pogon Bgd, Socks, Tri kapljice, Che Guerillaz su neki od bendova koji su mladi a negde su nam i žanrovski slični... Nažalost, teško da će iko od njih uspeti da se probije iz razloga koje sam naveo u pitanju o sceni u Srbiji. Naravno, voleo bih da grešim jer su to dobri bendovi ali je teško biti optimista kada prođes kroz ono kroz šta smo mi prošli i kroz šta prolazimo i dalje.

MjuzNews: Šta to treba da se u publici dogodi tokom svirke / koncerta da bi ste vi otišli sa bine presrećni?

SR: Mi smo presrećni čim se popnemo na binu. Nama je muzika zadovoljstvo i kada se nas deset, koji smo kao familija, nađe na bini, to je sasvim dovoljno da svi budemo ispunjeni pozitivnim emocijama. Naravno, reakcija publike je takođe bitna ali nam sjajne reakcije nikada ne fali. Ljudi sa naših koncerata uglavnom odlaze skroz znojavi i sa umornim nogama od plesanja, skakanja. Moraćemo na ulazu na koncerte da delimo i neku mast za proširene vene (smeh).

MjuzNews: Šta vam prvo pada na pamet kad kažem: Samostalni Referenti?

SR: Svaki od nas bi imao neko svoje razmišljanje ali sam siguran da bi se na kraju svelo na reč: familija... Možda ponekad i suviše potenciramo to zajedništvo i odnos koji gajimo u bendu ali bez toga Referenti ne bi bili ono što jesu. 

Ostavi
komentar

Povezano