Ovi sjajni momci za kratko vreme su osvojili publiku naše zemlje – mi smo imali privilegiju da nam član Vuk Stevanović podrobnije objasni ime benda, odakle vuku inspiraciju, neke večite muzičke dileme, ali i najavi fantastične planove koji nas očekuju ove godine...

Izbegavamo da postavljamo ovo pitanje, ali u vašem slučaju ne možemo da odolimo – zašto baš Ljubičice?

Ovo je stvarno najčešće pitanje koje nam postavljaju, a ja u tome vidim još jedan dokaz da je ime vrlo karakteristično i da ljudima skreće pažnju. Nama se ime dopalo na prvi pogled i brzo smo se srodili s njim. Predstavlja nas baš kako treba i nadam se da ćemo svojom pojavom zaista poslužiti kao vesnici nekih toplijih i dužih dana koji dolaze. Ali na kraju krajeva, ako ništa drugo, svi smo mi bili i ostali mamine ljubičice.

Pančevo, detinjstvo, sećanja, nostalgija, ljubav – je l' to konstantno inspiriše vašu muziku ili se dešava da utiču i neka trenutna stanja, (ne)raspoloženja? Ima li nekog pravila pri stvaranju, da li su za to potrebni sati, dani ili je pitanje momenta, pa samo dohvatite olovku i papir?

Moram da priznam, to je prilično teško pitanje. Mi zaista dosta radimo. Uprkos tome, nismo mnogo bliže prišli otkrivanju tajne formule uspeha nego što smo bili na početku. Pravila izostaju, a među pesmama koje smatramo uspešnim nalaze se i one napisane u trenutku a i ove druge, kojima je trebalo malo više vremena da dobiju formu. Petar uglavnom stvara u trenutku, ponet utiskom na prvom mestu, a ja sam, sa druge strane, sentimentalan i radim malo sporije. Zajedno činimo dobru kombinaciju.

Znamo da ste obrazovani muzičari – koliko to pomaže u karijeri i može li na neki način da odmogne? I ono čuveno – koliko je zaslužan talenat, a koliko vežba i rad?

Okolnosti mogu da igraju bitnu ulogu, ali svakako je na prvom mestu rad. Talentu ne pripisujem nikakve zasluge. Što se tiče našeg klasičnog obrazovanja, ono nam je pre svega donelo divna iskustva, kvalitetno provedeno vreme, uživanje u dobroj muzici, u Srbiji i širom sveta, i što je najvažnije, brojna poznanstva i prijateljstva koja ostaju do kraja života. Upravo kroz rad u klasičnom orkestru Filharmonije mladih “Borislav Pašćan” članovi Ljubičica su se i upoznalili. Naravno, zanatsko znanje koje stičemo obrazovanjem takođe nam je korisno. Iako u Ljubičicama ne sviraju svi svoj matični instrument, ipak mislim da je obrazovanje doprinelo da članovi benda pojedinačno budu vrsni instrumentalisti i odlični muzički sagovornici. Verujem da su ovakve stvari dobra pojava na našoj popularnoj muzičkoj sceni koja je prilično zapustila ovaj atribut, pa makar i samo kao primer. Već dugo se razvija manir prilično lošeg zanatskog sviranja kod nas, što je šteta jer za posledicu ima neuspeh mnogih da pogode svoj cilj samo zbog nedostatka poznavanja zanata iako su u sustini vrlo kreativni i kvalitetni.

U vašoj muzici se osećaju uticaju mnogih žanrova – koliko se vi lično slažete kada je u pitanju muzički ukus?

Svaki član benda, žanrovski gledano, pokriva vrlo široko polje različitih ukusa. To je posledica želje za otkrivanjem novih muzičkih iskustava. Naša polja nisu ista, ali se preklapaju na mnogim mestima i zato nam je uvek lako da počnemo. Gde će nas put odvesti na kraju, to niko ne može sa sigurnošću da kaže.

Pitanje koje često postavljamo – srpska muzička scena – ima li nade i da li se neke stvari polako menjaju ili se i dalje vrtimo u krug?

Nije to pitanje nade ili optimizma. Oni koji umeju da slušaju čuće fantastične stvari. A iz ugla izvođača, mada mi se čini da se mnoge stvari sređuju polako, glavni utisak je da svi moramo mnogo da radimo i učimo, i da svi oni koji to usvoje kao pravilo u narednom periodu mogu da očekuju sjajna iskustva. Ponekad se stvarno čini da je bavljenje muzikom u Srbiji kao vožnja bicikla sa potpuno pogrešnim stepenom prenosa energije, ali čak i ako je tako, ovo srećom ipak nije trka, a mi imamo puno energije i uživamo u vožnji svejedno. Dosta nade polažemo i u streaming servise kao što je Deezer, jer prvo, oni brišu sve granice kada je u pitanju put od izvođača do slušalaca i drugo, pružaju izvođačima priliku da zarade od svoje muzike.

Materijal za drugi album je u pripremi, ako ne grešimo – očekujemo li nešto u maniru debi izdanja ili će biti i iznenađenja? Pravite li uopšte neke planove i koncepcije ili je to više stvar momenta?

Na materijalu za sledeći album se radi uveliko. Kakav zvuk ćemo ostvariti ovog puta u velikoj meri zavisi i od producenta Milana Bjelice, sa kojim radimo na naše veliko zadovoljstvo, i planovima koje on ima za nas. Imajući u vidu sve što smo do sada prošli, način na koji mi volimo da snimamo, i baš uprkos svim koncepcijama i planovima koje pravim, mislim da će to biti iznenađenje. Ali prvo nas očekuje izlazak zajedničkog albuma Ljubičica i Jesenjeg orkestra Danijela Kovača, strašno zanimljivog i uzbudljivog projekta, što će se, nadam se, dogoditi ovog proleća. Zatim spremamo i naš prvi zvanični album Druge strane Ljubičica (Ecičibulj), “Ecičibulj Brass”, na kome će biti sabrana muzika nekoliko kompozitora sa kojima smo radili poslednjih godina, pravljenih za naše limene duvače. Pravimo i puno planova za koncerte Ljubičica, a nas četvorica treba ovog leta i da održimo diplomske solo koncerte. Pred nama je uzbudljiva godina!

Za kraj – znamo da ono što čujemo ujutru, ostaje u glavi ceo dan? Uz šta vi ustajete tj. počinjete li dan klasičnim zvrndanjem alarma ili volite da se dignete uz neku pesmu, kompoziciju?

Naravno da puno pažnje pridajem muzici koju slušam uz jutarnju kafu. Kakvu muziku slušam ujutru zavisi od moje trenutne okupacije u životu, pa to može biti neki od klasičnih džez albuma, recimo Koln koncert, ponekad je to Steve Reich, a ponekad Bitlsi. Često ujutru, sveže glave, volim da preslušavam neku potpuno novu muziku ili nove albume omiljenih izvođača. Kada zbog obaveza nemam vremena ujutru da sedim uz svoj HiFi, tu je Deezer muzički servis na telefonu sa ogromnom bazom fenomenalnih izvođača, koji besplatno koristim uz Telenor Play+ paket, tako da me dobra muzika uvek prati i ulepšava mi dan, bez obzira na to gde sam.