Jasmina Lorin je počela kao profesor muzičkog u Zemunskoj Gimnaziji i kao mlada entuzijastkinja je na sebe preuzela odgovornost vođenja gimnazijskog hora. Zatim je postala direktor gimnazije a poslednjih nekoliko godina u potpunosti je posvećena radu sa, sada već čuvenim, horom Viva Vox. Nije potrebno podsećati koliki je uspeh doživela nedavno, predivnim koncertom u Ujedninjenim Nacijama u New Yorku, kada je pažnja čitave Srbije bila usmerena nju i njen hor, ali se malo zna o tome kako je sve počelo a još manje o tome koliko je truda i rada potrebno da bi se dobilo ovako nešto sjajno kao što su njihovi nastupi. O ovoj temi, i mnogim drugim interesantnim temama pričali smo sa Jasminom Lorin i nekim od članica hora.

 POČETCI... 

MjuzNews: Vi ste pre skoro 20 godina počeli da „eksperimentišete“ sa školskim horom Zemunske Gimnazije koji je još tada bez pratnje (ili uz minimalnu pratnju) instrumenata izvodio POP kompozicije na školskim priredbama. Kako je došlo do formiranja hora Viva Vox i koji je to prelomni momenat bio kad je vaš rad izašao iz školskih okvira?

Jasmina Lorin: Da, upravo pre dvadeset godina sam počela da radim u Zemunskoj Gimnaziji i odmah sam počela da vodim školski hor što mi nikada nije padalo teško, naprotiv, oduvek sam to volela. Pored klasičnog dela programa meni je bilo interesantno da i nešto od popularnog repertoara ubacujemo u program. Sa godinama, generacije koje su odlazile iz gimnazije jer se školovanje završilo i postali su studenti, izrazili su želju da i dalje pevaju zajedno u istom horu. E, sada, to je možda prvih meseci bilo simpatično, da i kao studenti dolaze u gimnazijski hor, ali to ipak više nije bilo to. Onda smo 2002. godine dobili ponudu od zemunskog KUD-a Branko Radičević, da mi kao gimnazijski hor postanemo horska sekcija Radičevića, budući da oni u tom trenutku već godinama nisu imali hor. I tako smo godinu i nešto dana bili kod njih, a onda smo odlučili da se osamostalimo. Previranje i premišljanje šta ćemo i kako dalje raditi trajalo je skoro godinu i malo više. Konačno, 2005. godine zvanično smo registrovali hor pod imenom Viva Vox.

Napomenuću da smo mi sve do pre oko tri godine bili hor koji je bio vro sličan horovima koji su klasični, veliki i tradicionalni i koji danas postoje u Beogradu a i po repertoaru smo takođe bili veoma slični njima. Mi smo, doduše, uvek ponešto ubacivali u repertor, neku zanimljivu pesmu koja liči na ovo što danas radimo, ali iz želje da prvenstveno sebi probe učinimo interesantnijim i dinamičnijim, naš današnji beat boxer Tihomir je krenuo na probama po malo da bituje. Nama se svima to jako svidelo pa smo rešili da pokušamo da neku pesmu uradimo na taj način. I uradili smo jednu pesmu sa bitom i na nastupu smo shvatili da se to publici svidelo, a nama još više! I tako smo mi počeli polako da raščišćavamo program i da idemo sasvim u ovom pravcu i stilu u kom nas publika zna danas.

MjuzNews: Kad vas slušamo, stiče se utisak da je to što izvodite neverovatno teško. Kako teče proces od ideje da uradite neku pesmu do finalno uvežbane tačke? Ko piše aranžmane, kako uvežbavate imitiranje instrumenata i koliko je vremena potrebno da se uvežba numera kao što je na primer Prodigy?

Jasmina Lorin: Prvo ide proces (demokratski – smeh) biranja pesme. Svi daju svoje predloge. Onda se prepiremo, naravno uz smejanje i zabavu, šta će od pesama prvo doći na red, u narednih dva do tri meseca. Trudimo se da održavamo podjednaku zastupljenost različitih žanrova. Inače, od prilike, godišnje radimo od pet do deset novih pesama. Naravno, kad neko to sa strane čuje, reakcija na ovaj broj je: „Samo?!“. Međutim, to zaista nije tako jednostavno, posebno kad imate u vidu da je svim članovima hora ovo ipak hobi i da uz sve svoje ostale obaveze treba izdvojiti veme za 3 a ponekad i 6 proba nedeljno (zavisno od toga da li imamo neki nastup ili ne). Pa ako znate da smo imali 40 koncerata u 2012. godini onda je jasno da imamo stvarno mnogo posla.

U svakom slučaju, nakon odabira pesama, naš aranžer, Boris Balunović, počinje sa radom. On zapravo pretvara sve muzičke deonice uključujući i instrumentalne u vokalne, stvarajući aranžman za nas. To u zavisnosti od pesme traje neko vreme, konkretno Prodigy (mix od 6 pesama) je pisao mesec dana, dodala bih – samo. Konkretno, kad je ta pesma u pitanju mi smo note dobili od Borisa tek nešto manje od mesec dana pred naš prvi koncert u Sava Centru. Bilo je izuzetno naporno, ali smo uspeli da uvežbamo.

Naravno, kako vreme prolazi, mi smo sve spretniji. Treba imati u vidu da se radi o specifičnom načinu pevanja. Na primer, kada na audicijama tražimo nove glasove, dolaze nam zaista odlični pevači, međutim i u tako dobroj selekciji mi odaberemo u poslednjem krugu svega 5 do 6 pevača. To je iz razloga što neko može biti izvanredan solista, ali za naše deonice, koje su uglavnom prateće, sa nekim zvukovima za koje je potrebna potpuno drugačija tehnika, i najbolji pevač često može da „zatrokira“ i da se ne snađe. To je neverovatno ali istinito. Laik bi možda rekao da je jednostavno to što radimo jer izgleda kao da samo proizvodimo neke čudne zvuke ali u određenom tempu sa izuzetnim visinama i dubinama to nije ni malo lako.

Recimo, pre tri godine kad smo radili „Bohemian Rapsody“, to je bila najkomplikovanija kompozicija. I još uvek slovi za jednu od najkomplikovanijih. Mi smo nju spremili za nastup i bilo je dobro, ali smo još sigurno godinu i po dana radili na detaljima.

MjuzNews: Koliko vas ima u horu i koji je odnos školovanih muzičara i pevača i ostalih koji nisu muzički obrazovani i koji se u životu bave drugim stvarima?

Jasmina Lorin: Imamo 36 pevača i jednog beat box-era. Boris kao aranžer, pevač i solista uponekad takođe bituje sa Tihomirom. Fakultetski školovanih muzičara imamo dvoje, to smo Milica, od milja zvana Milu(smeh), jedna od pevača, i ja. Imamo nekolicinu onih koji su završili nižu i srednju muzičku školu i koji idu na solo pevanje a ostatak nikada nije išao u muzičku školu niti ima formalno muzičko obrazovanje. 

Drugi deo intervjua možete pročitati OVDE.