Domaća scena

22.08.2013.

Gde je nestao domaći... POP
foto: Ilustracija
Gde je nestao domaći...

Dok se poznavaoci domaće muzičke scene slažu da je ista nakon mnogo vremena konačno oživela, mas-mediji o tome ćute uporno se baveći ostacima turbo-folka, starletama i tračevima jer - kako nam već decenijama govere - narod to voli (?!). Apsolutno ignorisanje svakog alternativnog zvuka dovelo je do formiranja paralelnog  sveta (čitaj: scene) u kom ogroman broj bendova postoji, svira, snima albume i spotove, nastupa, a širi auditorijum, osim ako se debelo ne potrudi, o tome nema šanse da nešto sazna. Da li znate koliko imamo genijalnih mladih bendova? Da li ste čuli za Anu Ćurčin? Da li znate da su nam hip hop i rege scene najjače u regionu? Svaka čast ako je vaš odgovor „da“, ali ako jeste, to sigurno nije zato što ste gledali TV ili čitate dnevne novine.

Da li znamo šta volimo?

Scena funkcioniše zahvaljujući internetu i svima nama koje ne mrzi da „šerujemo“, „lajkujemo“ i „retvitujemo“. I da me neko ne shvati pogrešno – u redu je da u okviru scene postoji andergraund za koji, ako želite da ga otkrijete treba malo muke, moj problem je u tome što je u Srbiji i siroti pop otišao u andergraund a mejnstrim su nam zurle i trileri. I ono malo dobrog i kvalitetnog pop-a što imamo mediji umesto da podrže – razapinju, baveći se porocima umetnika i tračevima o njegovom privatnom životu a ne muzikom! Nemojte mi samo reći da narod neće da sluša rock i pop? Pričamo o istom narodu koji je obožavao Smak, Bijelo Dugme, Azru i EKV, a koji je sistematskim ispiranjem mozga, siroma’, zaboravio šta voli.

Ko je kriv?

Naravno, krivi smo i mi, sa ove druge strane, jer po prirodi stvari živimo za muziku a ne za ono što nam ona može doneti: popularnost, novac, slavu... Zato deluje da smo neambiciozni, tromi, bez vizije... ne grizemo da nam slika izađe na naslovnoj ili da nam se spot vrti na TV-u. Dovoljna je dobra svirka, malo publike, CD da se podeli rodbini i mirimo se sa činjenicom da vodimo dvostruke živote: jedan u kom smo umetnici i ovaj drugi u kom zarađujemo za život radeći nešto deseto. Ne deluje nam realno da se može svirati rokenrol i živeti od toga. Zaboravili smo kako to ide. Odustali smo od borbe i povukli se u “podzemlje“ iz kog se naš glas jedva čuje. A do publike se dolazi upornošću a ne elitizmom i samoizolacijom. 

Tekst je premijerno objavljen u Novom Magazinu u rubrici "Na mom radaru" u broju 120.

Ostavi
komentar