Super grupu Eldorado čine četiri sjajna momka: Milutnin Petrović, Duda Bezuha, Zdenko Kolar i Dušan Ristić Rista. Njihov prvi singl, „Puž“, koji je izašao pre desetak dana, uzburkao je mirne vode domaće rok scene i probudio nas iz dubokog sna u koji smo utonuli pre par decenija. Trenutno rade na drugom spotu za singl „Fuksa“, CD je svakog trenutka treba da izađe a prvi koncert je zakazan za 30. novembar u Amerikani Doma Omladine. CD će biti u prodaji uz kartu za koncert na prodajnim mestima Eventim-a.

MjuzNews: Zašto baš Eldorado i kako ste se vas četvorica okupili pod ovim imenom?

Mylutin: Moraš da daš ime knjizi, filmu, zbirci pesama... Kada smo završili svih dvanaest pesama, Eldorado se pojavio kao ime. Nekako se uklapalo. Mogao bih puno da objašnjavam, a možda je dovoljno reći da je Eldorado naprosto dobro ime. Možda nam svima treba neko svetlo na kraju tunela. Da nešto lepo pronađemo posle svih tih muka. A možda sam i ciničan? U svakom slučaju tako je trebao da se zove album, a onda me je mrzelo da i za bend smišljam još nešto. Duda, Zdenko, Rista i ja imamo debele biografije, šta će nam još i ime? Sem toga najbolji bendovi se najgluplje zovu - Bitlsi, Bjelo dugme, Riblja čorba, ne zna se šta je gluplje. Mislim, ako će ime da te napravi, onda džaba sviraš. I mi tako ostadosmo Eldorado. Sa pozicionim sloganom - supergrupa, ha ha ha...

MjuzNews: Duda je čak priznao da, pre nego što je čuo pesme, nije ni hteo da bude u bendu. Ali, muzika je učinila svoje. Ti to objašnjavaš „generacijskim“ prepoznavanjem. A koliko ovaj album komunicira sa današnjom mladom generacijom, sa onima koji danas imaju 17, 18... 20 godina?

Mylutin: Jeste, negde smo se našli. Mene su našle te pesme, onda su njih trojica našli njih, desili su se neki lepi muzički trenuci i na sreću uspeli smo da ih snimimo. To se retko dešava i ne može da se isplanira. Svako ko svira muziku to zna. Sada se osećamo obaveznim da nešto slično ponovimo i na živim svirkama, prilično se ložimo da tu možemo da budemo baš dobri... A za mlade generacije ne znam, ja se osećam odgovoran prema sebi kada sam imao 17, 18... Uvek dok matoriš treba da se vraćaš tom dečaku i da vidiš kako bi on sada gledao na tebe - da li si se usvinjio, da li si ga izdao, prevario, napustio, ubio? Bore, ožiljci, seda kosa, to nije važno, važno je da li se ti danas i taj dečak od onda još uvek volite. Meni zvuci ovih pesama baš strašno liče na sve ono što sam puštao na gramofonu Toska u sobi oblepljenoj posterima Led Zeppelina, Stonsa, Hendrikasa, Janis Joplin, pa malo posle Pistolsa... Ako danas žive neki takvi dečaci njima će se ovo dopasti, jer to je manje više to. Mada je sve iskusnije i zrelije, jer dosta se knjiga u međuvremenu pročitalo, dosta filmova odgledalo... Znaš, rudnik koji se zove Experience ima milion puta više zlata od onoga po imenu Vogue. Prosto je mnogo veći... A današnje generacije? Pa ako sad imaju nešto bolje da čuju sa tih njihovih malih, belih slušalica gurnutih u telefone, onda neka ih, nek slušaju šta god im je lepo. Ali koliko ja vidim, Dilan ili Dorsi lože današnje pametnjakoviće isto kao moje vršnjake onomad... A Rista, Zdene, Duda i jasmo u godinama kada više nemaš baš nekog ozbiljnog razloga da kalkulišeš ili se nešto kriviš da bi se dodvorio nekome. U ovim godinama imaš priliku da budeš baš onakav kakav jesi.

MjuzNews: Zašti je baš „Puž“ singl broj 1?

Mylutin: Neka kažu ljudi koji preslušaju ceo album, ali ja mislim da je ovo ploča sa bar pet, šest pesama koje mogu da budu hitovi i nadam se da će i biti. Siguran sam da će ovaj album biti dugo aktivan i aktuelan. Šta ja znam za Puža? Nekako smo ga uvek prvog svirali, prvo smo njega snimili, njega uvek prvog sviramo na probi. Lepo počinje, F pa C. Evo sada znamo da će tim akordima početi taj veliki koncert koji spremamo za 30. novebar u Domu omladine.

MjuzNews: Reakcije kolega su, da ne preteram, fantastične. Da li ste to i očekivali?

Mylutin: Jeste, stvarno je baš puno tih drugara koji su sve to čuli pre nego što će se zvanično pojaviti, i baš su nas ozbiljno hvalili. Zdenko, Duda i Rista su mislim odmah znali šta smo napravili. Sa druge strane ja imam kompleks da nisam pravi muzičar, da sam kao neki ljubitelj koji se mota među profesionalcima, pa me onda te pohvale baš dirnu. Osećam se nekako prihvaćen, priznat za jednakog njima. Mnogo sam srećan zbog toga. Ali sve se to ne važi dok slušaoci radija, taksisti, šankeri, dok normalna publika ne kaže šta misli.

MjuzNews: Šta je tebi lično muzika značila „onda“ a šta ti znači „sada“?

Mylutin: Pa ja sam se muzikom onomad bavio u vremenima kada smo voleli da mislimo o sebi kao "art rok bendovima". Studenti umetničkih škola, pametnjakovići, koji raspravljaju o Bovijevim fazama i Brajan Ferijevom kempu. Ne kažem da je to nešto loše, ali malo sam manje tada uživao u samom sviranju a više smo vremena provodili tupeći o imenima, idejama, konceptima, omotima, frizurama i takvim stvarima. Ni sada ja nisam baš neki muzikant, ali sam ipak mnogo sposobniji da fizički uživam u sviranju i pevanju. A po tome je muzika najlepša umetnička forma - dok je stvaraš, uvežbavaš, predstavljaš, ti i sam zaista fizički uživaš u zvucima koje proizvodiš. To bogatstvo ne može da se meri ni sa čim. Dok sviraš, ti si kao neki buržuj koji se brčka u svom bazenu...

MjuzNews: Scena – šta se dogodilo u proteklih 20-30 godina i da li vidiš izlaz iz ovoga gde smo sada?

Mylutin: Moja teorija je da smo šezdesetih i sedamdesetih doživeli vreme titana, nešto što se može uporediti samo sa vremenom kada su Mikelanđelo, Leonardo i Rafaelo činili savremenu slikarsku scenu. Šta ostaje smrtnicima posle takvih dekada? Manrizam. Eldorado je prvobitno trebao da se zove "Bluz pevač u manirističkoj alegoriji", ha ha... Ali, sada definitivno živimo u manirističkom svetu kada sve veći i veći broj umetnika postaje sposobno da produkuje nešto prilično dostojno tek otišlih genija. Danas širom sveta postoje hiljade i hiljade bendova, koji su sve ukapirali, koji su potpuno ovladali suštinom te forme koja se zove rokenrol i to je divno! Neki misle da su buntovnici, neki da su skroz drugačiji, da su garaža, lo-fi, indy, šta god, ali ustvari svi samo variraju matrice koje su gromade ostavile. Meni je to skroz ok i mislim da umesto da stalno kukamo treba da uživamo u sceni. Velika većina "ratova" unutar muzičkih ukusa je bazirano na prokletstvu malih razlika.  Realno muzika današnjice je jako dobra. A duhovna himna tog nadrndanog, folirantsko-kritičarskog stava, pesma "Nije dobro Bjelo dugme, nije dobra Katarina..." je ustvari besmislena. Šminkersko skretanje sa puta prave discipline, ha ha... Tako da je sa proizvodnjom pesama sve sasvim ok. Problem je sa recepcijom i distribucijom. Ali to nije moj posao, time se vi bavite zar ne?